Bili smo apsolutno slobodni. Naše vreme je bilo samo naše, zahvaljujući tako jednostavnoj napravi – biciklu!
Piše: Marko Crnobrnja
Mišljenja sam da je osećaj koji nam stvara omiljena igračka – veliki kapital svakog ko je ima. Taj kapital mora da se čuva. Kada smo bili mali, imali smo autiće – a danas vozimo kola, češljali smo lutke – a danas češljamo sebe, gajili smo hrčkove – a danas gajimo decu. Kao de sve vrti u krug… A mi se, kao, pravimo da to ne vidimo, pravimo se da smo iskusniji. Zaboravljamo da se igramo…
Priča o biciklu
Zaboravljamo ili ne znamo da deca vole da vide i nas kako se igramo. Mi smo uvek, kao, zaposleni… a oni su uvek, kao, deca – pa svako radi svoj «posao». Stani malo, brate. Spusti loptu, aman! Ukratko rečeno… Valja imati na umu da period koji sada živimo, nećemo živeti ponovo, a shodno tome treba uzeti stvar u svoje ruke, i živeti sada.
Uh, al’ sam sklopio uvod, a hteo sam samo da napravim uvertiru za priču o biciklu – univerzalnoj igrački koja nas prati celog života. Kod nas se, nažalost, nije javio u formi svakodnevne potrebe. No, polako ali sigurno, nalazi svoje mesto u društvu kao legitimno prevozno sredstvo.
Bicikl je za mene sofisticirani oblik transporta. Za razliku od ostalih učesnika saobraćaja koji troše i truju, a i daleko se čuju, on tiho plovi i nekako uvek stigne na odredište. Zaprepastio sam se kada sam posle nešto više od pola godine vozikanja po gradu na brojaču svog bicikla ugledao cifru od preko 1.000 pređenih kilometara. Bio sam polaskan, ali i začuđen tom cifrom, koju u najmanju ruku nisam očekivao.
Dobar plan
Odlučio sam, stoga, da svog «dorata» pošteno pripremim za ovu sezonu, onako kako zaslužuje. Da budem precizniji, revitalizovao sam celu «ergelu». Jer, kada su deca videla tatu kako licka svog dvotočkaša, brže bolje su mi poturila i svoje. Bacili smo se na ozbiljan posao: rasturili sve bicikle, podmazali, napumpali gume, pritegli gde treba, i na kraju sa uživanjem posmatrali svojih ruku delo.
Nije dugo trajalo to posmatranje jer je deci, kako se to u narodu kaže, «zaigrala torbica». Valjalo je isterati našu «konjicu» na stazu, pa sam – shodno tome, odlučio da napravimo ozbiljan plan za sutra. Jasno sam im stavio do znanja da ih očekuje težak, ali zanimljiv izazov. Seli smo za komp, otvorili Google Earth i polako isplanirali sutrašnju trasu. Bio je to herojski poduhvat za njih, ali pomalo blesav sa moje strane. Oko 60 kilometara puta za jedan dan, od čega 30 kilometara off road (van saobraćajnica).
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: SPORT I REKREACIJA
Mačevanje – sport koji razvija i fizičku i psihičku sferu ličnosti
U užem smislu, mačevanje je sport u kojem se dva protivnika bore propisnim oružijem i zaštićeni su odgovarajućom opremom. Mačevanje kao veština kroz istoriju prolazilo je kroz mnoge faze, dok...
Znam da je odluka da odustanemo bila ispravna
Piše: Dejvid Mekglin Moj sin Gejlen igrao je košarku još otkada je sa četiri godine dovoljno stasao da drži loptu. Sada je jedanaestogodišnjak od 170 centimetara, skoro za glavu viši...
Zašto mrzim sportske aktivnosti svoje dece
Piše: Jasmina Jovanović Prošlog vikenda je bio jedan od onih d-mol vikenda. Obično su vikendi dragoceni, drugačiji, provodimo dosta vremena zajedno, planiramo muž i ja neke nesvakidašnje aktivnosti sa decom,...
Da li se isplati da detetu zbog sporta i uspeha žrtvujete detinjstvo
Piše Dejvid Mekglin Moj sin Gejlen igrao je košarku još otkada je sa četiri godine dovoljno stasao da drži loptu. Sada je jedanaestogodišnjak od 170 centimetara, skoro za glavu viši...
1 komentar.