„Internet nisu osmislili pedagozi s ciljem da se optimizuje učenje. On nam ne izlaže informacije na brižljivo uravnotežen način, nego kao džumbus koji nam fragmentira koncentraciju.“
Mreža je projektovana kao sistem prekida, kao mašina podešena tako da deli pažnju. To nije samo posledica njene sposobnosti da istovremeno prikazuje više različitih vrsta medija. To je i rezultat lakoće kojom ona može da se programira da šalje i prima poruke. Većina programa za e-mail, da uzmemo očigledan primer, postavljena je tako da automatski proverava svakih pet ili deset minuta ima li novih poruka, a ljudi rutinski pritiskaju dugme „proveri poštu“ još i češće. Istraživanja u kojima su učestvovali administrativni radnici koji se služe računarima, otkrivaju da oni stalno prekidaju rad kako bi pročitali pristigle poruke i na njih odgovorili. Neretko pogledaju svoj e-mail trideset ili četrdeset puta na sat (ali na pitanje koliko ga puta gledaju, često će dati mnogo manji broj). Budući da svaki put kad bacimo negde pogled dolazi do malog prekidanja misli, privremenog preusmeravanja mentalnih resursa, to nas kognitivno može skupo koštati. Istraživanja u psihologiji su odavno dokazala ono što većina nas zna iz iskustva: česti prekidi rasipaju nam misli, slabe pamćenje i čine nas napetim i anksioznim. Što je struja misli kojom se bavimo kompleksnija, to je ometanje više narušava.
„Budući da svaki put kad bacimo negde pogled dolazi do malog prekidanja misli, privremenog preusmeravanja mentalnih resursa, to nas kognitivno može skupo koštati.“
Osim stalnog priliva ličnih poruka – ne samo e-maila nego i trenutnih poruka i drugih oblika tekstualnih poruka – Web nam dostavlja i sve više svakovrsnih automatizovanih obaveštenja. Čitači feedova i agregatori vesti obavestiće nas čim se pojavi nova vest ili članak našeg omiljenog časopisa ili bloga. Društvene mreže nas upozoravaju na ono što rade naši prijatelji, i često to čine neprekidno. Twitter i drugi mikroblogovski servisi kažu nam kad god neko od ljudi koje „pratimo“ emituje novu poruku. Osim toga, sistem koji prati promene vrednosti naših akcija možemo da podesimo tako da nas upozorava na svaku takvu promenu. Možemo da podesimo da dobijemo upozorenje čim se pojavi kakva vest o određenoj osobi ili događaju, upozorenje da možemo ažurirati svoj softver, da se pojavio novi video na YouTubeu i tako dalje. Zavisno od toga na koliko informacionih tokova ćemo se prijaviti i na učestalost kojom će nam slati obaveštenja, možemo da nakupimo i desetak upozorenja na sat, a kod onih najzagriženijih taj broj može biti i mnogo veći. Svako upozorenje nas ometa, svako nam narušava razmišljanje i uz to je svako još jedan komadić informacije koji zauzima dragoceni prostor u našem radnom pamćenju.
„Svojevoljno prihvatamo gubitak koncentracije i usredsređenosti, deljenje pažnje i fragmentaciju mišljenja ne bismo li zauzvrat dobili obilje zanimljivih ili barem zabavnih informacija.“
Za kretanje po Webu neophodan je naročito intenzivan oblik mentalnog multitaskinga. Osim što nas radno pamćenje preplavljuje informacijama, to žongliranje našoj kogniciji naplaćuje i ono što naučnici zovu troškovi prebacivanja. Kad god prebacujemo pažnju, naš mozak mora da se preorijentiše i to naše mentalne resurse svaki put dodatno opali po džepu. Kako objašnjava Megi Džekson u svojoj knjizi o multitaskingu, Rastresenost, „našem mozgu treba vremena da promeni ciljeve, upamti pravila koja su u skladu s novim zadatkom te da blokira kognitivnu interferenciju s nekadašnjom, i dalje živom aktivnošću“.
Odrastanje uz ekrane menja neuronske sklopove u mozgu
Mnoga istraživanja pokazala su da prebacivanje između samo dva zadatka može znatno da poveća kognitivno opterećenje, otežavajući nam time razmišljanje i povećavajući verovatnoću da previdimo ili pogrešno protumačimo važne informacije. U jednom jednostavnom eksperimentu, grupi odraslih ljudi pokazan je niz obojenih likova i od njih se zatražilo da na osnovu onoga što su videli iznesu svoja predviđanja. Taj zadatak trebalo je da obave noseći slušalice iz kojih se čuo niz pištavih tonova. Tokom jednog eksperimenta rečeno im je da zanemare pištanje i da se samo skoncentrišu na likove. U drugom eksperimentu, s drugim skupom vizuelnih markera, rečeno im je da prate broj pištanja. Nakon svakog eksperimenta pristupali su testu na kojem je trebalo da protumače šta su maločas činili. U oba eksperimenta ispitanici su iznosili predviđanja s podjednakim uspehom. Međutim, nakon eksperimenta s multitaskingom mnogo su teže izvodili zaključke o doživljenom. Prebacivanje s jednog zadatka na drugi izazvalo je kratak spoj; oni jesu obavili posao, ali im je promaklo njegovo značenje. „Naši rezultati sugerišu da će se učenje činjenica i pojmova pogoršati ako ih učite dok ste ometani“, kazao je glavni istraživač, psiholog Univerziteta UCLA Rasel Poldrak. Na Mreži, gde rutinski žongliramo ne s dva zadatka, nego s nekoliko mentalnih zadataka, prebacivanje ima još daleko višu cenu.
„Gotovo neprestan dotok novih informacija kojima nas pumpa Web podilazi i našoj prirodnoj sklonosti da „previše cenimo ono što nam se događa upravo sada“.“
Mogućnost Mreže da nadzire događaje i o njima automatski šalje poruke i obaveštenja, jedna je od njenih bitnih prednosti kao tehnologije komunikacije. Na tu mogućnost se oslanjamo kad personalizujemo sistem i programiramo tu ogromnu bazu podataka tako da odgovara našim potrebama, interesima i željama. Mi želimo da nas nešto prekida, jer nam svaki prekid donosi vredne informacije. Isključiti ta upozorenja značilo bi kako rizikujemo da se osećamo kao da smo ispali iz toka događaja, pa čak i da smo društveno izolovani. Gotovo neprestan dotok novih informacija kojima nas pumpa Web podilazi i našoj prirodnoj sklonosti da „previše cenimo ono što nam se događa upravo sada“, kako objašnjava psiholog Kristofer Čabris s Junion Koledža. Priželjkujemo novo čak i kad znamo da je „novo češće trivijalno nego bitno“.
I tako tražimo od interneta da nas i dalje prekida, na sve više različitih načina. Svojevoljno prihvatamo gubitak koncentracije i usredsređenosti, deljenje pažnje i fragmentaciju mišljenja ne bismo li zauzvrat dobili obilje zanimljivih ili barem zabavnih informacija. Mnogima od nas pritom ne pada ni na kraj pameti da bismo mogli da prekinemo vezu.
Pročitajte još i: Ispovest jedne mame: Zbog čega sam svojoj deci odlučila oduzeti pametne telefone
