Kako je moj muž prešao put od poslušnika, preko suparnika, do dragocenog saradnika

Umesto da besnite i frkćete, zbog čega će vam ujutru, hladne glave, sigurno biti žao, dopustite mužu da vam pomogne. Ali, što je još važnije, dopustite mu da to uradi na svoj način.

(Odlomak iz knjige “Prva godina u džepu” Tijane Vraneš, Kreativni centar, 2014. Naslov i oprema redakcijski)

U jednom trenutku više vas nema dvoje. Sada vas je troje. Uloga oca u negovanju i podizanju bebe, međutim, nije tako jasno i prirodno omeđena kao majčina uloga.

Ne tako davno, u vreme kada su naši roditelji nas podizali, društvo je očekivalo i naglašavalo značaj majke i njenog odnosa s bebom, zapostavljajući potpuno oca ili ga, u najbolju ruku, izjednačujući sa ostalim spoljnim činiocima. Danas su očevi u proseku mnogo više uključeni u različite aspekte nege i vaspitavanja dece. To je pozitivan pomak u odnosu na prethodno stanje stvari i veoma je značajno kako za decu tako i za partnerske odnose jer doprinosi osećanju zajedništva i smanjuje klasičnu rodnu podelu uloga. Deca čiji su očevi od samog početka emocionalno i praktično uključeni u roditeljstvo imaju veću šansu da budu emocionalno stabilne ličnosti, da budu sigurna i radoznala i da u kasnijem periodu razviju dobre socijalne veštine. Ipak, iako je danas kontekst u kojem muškarci osvajaju svoju očinsku ulogu dosta izmenjen u odnosu na prošla vremena, na tom putu može doći do nekih nedoumica i zastoja.

“Deca čiji su očevi od samog početka emocionalno i praktično uključeni u roditeljstvo imaju veću šansu da budu emocionalno stabilne ličnosti, da budu sigurna i radoznala i da u kasnijem periodu razviju dobre socijalne veštine.”

Uprkos tome što istraživanja pokazuju da prisustvo i uključenost oca mogu biti podjednako značajni za detetov zdrav razvoj, u realnosti postoji veliki raskorak između onoga što poručuju rezultati istraživanja i prave podrške i edukacije koje bi pomogle da se značaj uloge oca zaista izjednači s majčinom ulogom ili da joj se bar približi.

Na koji će način otac učestvovati u prvim bebinim nedeljama i danima zavisi i od oca i od majke – ne samo od očeve motivacije i kapaciteta već i od majčinog stava.

U našoj porodici uloga mog muža u odgajanju dece kretala se negde između uloge asistenta, preko suparnika, do uloge saradnika.

Nakon prvih idiličnih dana, kada su na oboje još u popriličnoj meri delovali hormoni i adrenalin, moj muž se vratio na posao, svojim redovnim obavezama i aktivnostima, a ja sam ostala kod kuće s bebom. Njoj i meni bilo je lepo, upoznavale smo se sve više i uživala sam dok sam posmatrala kako se menja iz dana u dan, kako se proteže u snu kao lenji lavić i kako me ponekad gleda malo nahero, s nekim gotovo šeretskim izrazom lica.

“Dokle god je postupao prema mojim preciznim instrukcijama, nismo imali problem. Nehotična ili ne daj bože namerna odstupanja bila su za svaku osudu i lako bi postajala inicijalna kapisla za sukobe neslućenih razmera.”

Moj muž je propuštao dosta toga, zbog čega mu je sigurno bilo žao. Osim što je propustio da vidi neke važne trenutke kojima sam ja imala sreće da prisustvujem, kao što su prvi osmeh i prvo gukanje, takođe nije imao prilike da naše dete toliko često presvlači, šeta, uspavljuje. Dok sam ja postajala ekspert za brigu o bebi, njegova uloga skliznula je iz očinske u asistentsku. Tako sam postavila stvari da je njegovo bilo da razvozi, dodaje, nabavlja i sluša. Nisam ostavila mnogo prostora za njegovu improvizaciju i autentičnost. Ja sam znala kako i šta treba da se radi i on je morao da se ponaša u skladu s tim. Dovoljno je bilo to što je toliko odsustvovao od kuće, samo bi mi još falilo da se pravi kreativan kada je u pitanju bebina nega! Dokle god je postupao prema mojim preciznim instrukcijama, nismo imali problem. Nehotična ili ne daj bože namerna odstupanja bila su za svaku osudu i lako bi postajala inicijalna kapisla za sukobe neslućenih razmera.

Moj muž je u početku prihvatao takav poredak jer ja i jesam znala o bebi mnogo više nego on. Ono što smo oboje previđali bila je činjenica da na taj način nije mogao nikada i ništa o bebi ni da nauči. Moja ambicija je, izgleda, bila da ga pretvorim u idealnog vojnika, poslušnika, koji će s bebom postupati na isti način kao i ja, koji će imitirati moju intonaciju, pevati joj iste pesme i u svemu poštovati zadate smernice.

“Moja ambicija je, izgleda, bila da ga pretvorim u idealnog vojnika, poslušnika, koji će s bebom postupati na isti način kao i ja, koji će imitirati moju intonaciju, pevati joj iste pesme i u svemu poštovati zadate smernice.”

Kako je beba rasla i postajala jača, pretpostavljam da je i moj muž počeo polako da se opušta i da bude slobodniji u ophođenju s njom, pa su se pojavile i prve improvizacije. Na njih sam često narogušeno reagovala jer su mogle u nekoj tački da poremete dnevnu rutinu, koju sam jedva regulisala u znoju lica svog. Posle nekog vremena, međutim, moj muž više nije mnogo obraćao pažnju na moje durenje, jer je jednostavno i on želeo da nekad sa svojim detetom radi ono što on želi, a ne ono što mu je propisano. Tako je u mojoj svesti prestao da egzistira kao poslušni asistent i postao je ljuti suparnik. Objavila sam mu prećutnu borbu za mesto boljeg roditelja. To je, naravno, bila neravnopravna borba jer se već odavno znalo da sam ja daleko bolji roditelj, ali nisam odustajala od toga da mu svakodnevno ukazujem na tu činjenicu, podsećajući ga na sve propuste i predlažući mu bolja rešenja, kojih se on svakako nije setio.

1 2 3 Sledeća strana

Podeli tekst: