Piše: Olivera Kovačević, Psihologično
master psiholog, porodični i partnerski savetnik
Sigurna sam da ste nekada čuli za izreku “Prvo dete je kao prva ljubav-taj odnos se nikada više ne može ponoviti.“ Verujem da svaki roditelj može da potvrdi njenu tačnost. Sa prvom trudnoćom i rođenjem prvog deteta javljaju se osećanja divljenja, čuđenja, uzbuđenosti, bezuslovne ljubavi, angažovanja i velikih očekivanja.
Setite se svoje prve trudnoće i rođenja deteta ili jednostavno zamislite sebe u toj ulozi. Kako se osećate? Uzbuđeno? Presrećno? Uplašeno? Imate velika očekivanja i osećate veliku odgovornost za to malo biće koje će pored vas rasti i razvijati se? U zavisnosti od toga koja osećanja unosite u svoj novi, nepoznati, neponovljivi roditeljski odnos sa prvim detetom, ono će kasnije kada odraste, po uzoru na vaš odnos, formirati sebe kao ličnost.
Sasvim je očekivano da je vaspitanje prvog deteta za roditelje u velikoj meri eksperiment. Razmislite samo da li je isti osećaj kada učite da plivate ili kada zaplivate posle višegodišnjeg plivačkog iskustva? Isti slučaj je i sa vaspitanjem prvog i sve ostale kasnije rođene dece.
Osećanja roditelja u odnosu sa prvim detetom su veoma raznolika i pomešana. Sasvim prirodno je da roditelji ulažu sve svoje napore, želje, energiju, sva novostečena znanja o vaspitanju, kao i neizmernu ljubav i da prvo dete vide, na neki način, kao produžetak sebe i svog postojanja. Takođe, prirodno je i to da se u odnosu sa prvim detetom javljaju trema, zbunjenost, nesigurnost i strah od nepoznatog, što stvara napetost kako kod roditelja tako i kod deteta.
