Upoznajte družinu retkih kućnih ljubimaca

Bio jednom jedan žuti balon. Imao je nacrtane oči tako da može da vidi svet oko sebe i usta da može da se osmehuje, a dobio je i nacrtano srce da bi mogao nekoga da voli. Taj balon se zvao Bongo i najviše na svetu je želeo da bude nečiji kućni ljubimac.

Vesna Ćorović Butrić

Кnjiga za decu autorke Vesne Ćorović Butrić Bongo. Ili: Družina retkih kućnih ljubimaca govori o jednom neobičnom junaku i njegovoj potrazi za prijateljima i mestu kojem će pripadati. Objavljena je u ediciji Od čitanja se raste i namenjena je čitaocima početnicima, a samim tim je i prilagođena potrebama ove ciljne grupe. Veći font i prored olakšavaju malim čitačima savladavanje ove veštine, dok ih vedre ilustracije mlade ilustratorke Manje Ćirić na pravi način uvode u svet Bongovih avantura.

Sa Vesnom Ćorović Butrić, odgovornom urednicom Programa za decu, mlade i porodicu Radio Beograda i autorkom više nagrađenih knjiga i kratkih priča, razgovarali smo o novom romanu, njenim omiljenim knjigama iz detinjstva, kao i o važnosti književnosti za decu.

Vaša nova knjiga za decu bavi se jednim neobičnim junakom i njegovom još neobičnijom željom. Možete li ukratko da nam ga predstavite?

Moj junak se zove Bongo. Na početku zapravo nije ni postojao, a onda je polako počeo da se pomalja: dobio je oči, uši, pa srce. Srce!

Danas se na „ekspertskom ultrazvuku“ vidi kako se srce migolji već u 25. nedelji od začeća bebe. Ubrzo mami može da se dogodi da oseti mučnine, tako kažu stručnjaci. I u Bongovom slučaju bilo je muka, ali ih je on sam osećao: imati ili nemati srce, to je bilo njegovo, tako da kažemo, životno pitanje.

Možda je pre svega ovoga trebalo da kažem KO je Bongo. Bongo je Kućni ljubimac – u pokušaju. U njegovo malo, žuto gumeno telo život je udahnuo Nikola, dečak koji je želeo da ima ljubimca. Ovde sam napisala to veliko K jer je u Nikolinom slučaju kućni ljubimac važna ličnost!

(Gramatika je čudna nauka i potrebno je baš, baš dobro da je naučite da biste mogli s njom povremeno i da se raspravljate. Eto, sigurno bi strogi znalci ispravili ovo moje veliko K iz Kućnog ljubimca i stavili malo. Naravno, malo k je, kao i sve malo, i lepo, i nežno, i veselo, ali meni treba veliko. Zato što je želja velika, zato što je Kućni ljubimac važna pojava u životu čoveka bez obzira na to da li ima dve ili devedeset dve godine. Ista „gramatička priča“ je primenjiva i na instrumental s predlogom i bez predloga. Uvek sam volela da se igram s lutkom, jer kakva je to igra ako ne možeš da razgovaraš, a, opet, kako možeš da razgovaraš s nekim ko nije živo biće? Velika je to rasprava i mnogo je tu gramatičkih nedoumica. Možda ću, jednom, da napišem tu Gramatiku u kojoj će sve biti onako kako igra kaže!)

Nikola je prvo želeo Kućnog ljubimca, a onda se predomislio. Je l’ ima(o) pravo da se predomisli? Predomisliti se (ni)je strašno?! Pa, zavisi u vezi s čime se predomišljaš. Ako tvoje pred-o-mišljanje nekoga zaboli – nemaš pravo. Eto ponovo jezičke, istinite, zavrzlame: ako pre predomišljanja promisliš o posledicama, biće lakše i tebi i onome u vezi s kim (s čim!) se predomišljaš…

Sad se baš iskomplikovalo! Ali iz tog klupčeta Bongo je uspeo da se izvuče…

Kako ste došli na ideju da glavni junak ove priče bude baš Bongo?

Svako u životu, bar jednom, ima svoga Bonga. Ili ga bar traži … ili ga poželi. Ima tu raznih situacija. Neko pronađe „svog Bonga“, pa svi budu srećni i zadovoljni. Ima, međutim, i onih koji ga traže i nađu – ali ga ne dobiju. TO nije lepa priča i ona mora detetu da se objasni. Uvek treba da se objasni. Neće ti biti mnogo lakše kad ti objasne zbog čega je, na primer, sneg pocrneo u glavnoj ulici već posle nekoliko sati, ali ćeš bar imati znanje o snegu i gradu. Ako ti objasne da „nema uslova za držanje malih kućnih životinja“ u malom stanu … pa … onda se primiriš. Potom vidiš velikog kućnog ljubimca u malom stanu svoje drugarice i pomisliš: nepravda! Ali i od nepravdi se raste… Ipak, od lošeg ima i gore: najgore. Nađeš ljubimca, izmoliš za njegov život u stanu i … i onda ga zaboraviš, ponovo počneš da pišeš samo malo k, trčiš okolo-naokolo bez njega, svi su ljuti, ljubimac je gladan i željan tebe i… Pa, ne znam da li ovo uopšte da napišem? Izbaciš ga na ulicu… Na neki kej pored reke, možda…

Možete li da nam otkrijete nešto o svom procesu pisanja? Da li pratite neke svoje unapred „zadate korake“ dok pišete ili puštate da Vas priča „vodi“ sama?

Nemam zadate korake. Zadata mi je situacija, događaj, sećanje…

Eto, tako, na primer, idem ulicom, a u susret mi idu dečak i mama. Mama u jednoj ruci drži mobilni telefon i s nekim o nečemu važnom razgovara (nisam prisluškivala!), dok drugom rukom čvrsto drži dečakovu desnu ruku… Dečak je morao tu ruku malo da podigne, jer je mama velika, a on je mali dečak. U levoj ruci on drži kanapčić, povremeno se okrene i nešto kaže kraju tog kanapčića na kojem, za njim, skakuće žuti balon. E sad sam, priznajem, prisluškivala:

‒ Molim te, budi dobar! Pa na ulici smo…

O, kako sam se obradovala! Nije bilo sumnje: rodio se Bongo!

Šta je za vas dobra knjiga za decu?

Dobra knjiga za decu je pametna knjiga: zna kako da se ponaša u rukama deteta. Ne hvali se svojom pameću i znanjem, ali ga ističe.

Dobra knjiga je i mudra, upravo zbog toga što zna šta dete zna, a ono zna mnogo toga. Na primer, zbog čega je važno imati „noge trkačice“, gde stoji pupoljak na grani drveta kad je zima, kako da ne nosiš lakovane cipelice i roze mašnu a da ne povrediš mamu, kako da objasniš učiteljici da je sunce ponekad i ljubičasto, a ne samo žuto… Mnoga znanja ima dete i mudra knjiga to znanje koristi kao važno polazište.

Da bismo išli dalje, moramo da se upoznamo: ‒ Ja sam Knjiga, ti si Dete, evo ti ruka. Dobro, ja sam starija od tebe i moram da te vodim za ruku. Biću tvoja samo dok hodamo putevima koje možda ne poznaješ… Tri, četiri, HOP!!! Ušli smo!

Kniga je često i duhovita, lepo je nasmejati se, pogotovo ako umeš da se nasmeješ samome sebi.

Knjiga je iskrena, kaže ti važne istine, ali nađe načine koji će ti biti najjasniji. Kaže ti i ono što je veselo, vrcavo, smešno, ali kaže ti i ono što je tužno, surovo, neminovno.

Ima dobra knjiga svoje načine da sve to postigne. I još mnogo toga…

Koje su Vaše omiljene knjige iz detinjstva i na koji način su oblikovale Vaš sadašnji pogled na pisanje?

Mnoge knjige su mi i danas omiljene: „Hajdi“ Johane Špiri, „Oliver Tvist“ Čarlsa Dikensa, „Družina Pere Kvržice“ Mate Lovraka, „Meri Popins“ Pamele Lindon Travers – ona me prati godinama. I ne menja se ni ona, ali ni moja osećanja prema njoj. Uvek se ulovim u „mrežu“ zvanu Meri Popins. Tu se smeste razni događaji, utisci, zvukovi, boje, pokretne i nepokretne slike. Ponekad se pitam kako je moguće da me i danas, kad sam mnogo starija od nje, ne-starice, iznenadi. Kad sam joj se toliko dala da verujem u sve što ona uradi… Volim i istoimeni film. Davno sam ga gledala, posle čitanja knjige, i, za razliku od mnogih takvih parova, nije me izneverio. Znala sam napament pesme, teško pamtljive reči: superkalafradžilistikeksipiralidoušs ili nešto slično. Izgovoriš je i eto čarolije! Ali nije tu reč samo o čaroliji, reč je o tome da svako ima šansu da tu čaroliju oseti. I film i knjiga su me „zatekli“ kao devojčicu. Znala sam da ne može da (se) leti pomoću kišobrana, ali mi je Pamela Lindon Travers, posredno, omogućila da pronađem taj „prekidač“ u sebi, prekidač koji u trenu prebacuje realnost u magiju. Zahvalna sam joj na tome. I onda, mnogo godina kasnije, baš ovih dana, otišla sam da pogledam nastavak filma. Dan je bio divan i sunčan kad sam – u društvu osobe koja mi najviše prija i čije dogodovštine i danas koristim u svojim knjigama – ušla u bioskopsku salu koja je pružala fascinantne tehnološke mogućnosti. Kad smo posle filma izašli, nebo je bilo namračeno, kiša je lila i moja Meri Popins, sve i da je htela da mi se „kaže“, od te kiše ne bi uspela. Verujem da i ona koristi kišobran i u kišne svrhe. Neka to bude razlog što sam bila tužna: nisam je videla.

Zašto smatrate da je književnost za decu važna? Koliki uticaj ona može da ima na današnje čitaoce?

Važna je jer, za razliku od svega i svih, ne može da izneveri dete. Govorimo o dobrim knjigama, onim s „nekoliko spratova“ značenja, onim u kojima žive različite istine koje se nude da budu otkrivene. Onim u kojima čekaju boje, zvukovi, slike, različiti mali i veliki ljudi koji će tek doći u naše živote. I mi ćemo posle čitanja takvih knjiga biti spremni za te ljude, situacije, događaje, izazove…

S dobrom knjigom na fonu Detinjstva dete otkriva i druge i sebe. A Detinjstvo, samo po sebi, jeste jedan Zapis, nešto kao Izvod iz matične knjige rođenih, koji nosimo sa sobom tokom celog života. Od toga kako smo tu „šumu“ prebrodili mnogo nam u životu zavisi.

Jednom davno, na jednoj divnoj morskoj plaži, dečak i otac su prodavali igračke. Dečak je bio nekoliko godina stariji od onog kome su roditelji – jer mu je tog dana bio šesti rođendan – kupovali igračku koja se sklapa. Stariji dečak je počeo mlađem da objašnjava kako se to radi. Otac ga je prekinuo:

‒ Nemoj to da radiš! Pusti ga da razvija maštu, ti si svoju već razvio. (Kako mi je bila tužna ta rečenica!!!)

Da li zbog te igračke na sklapanje, ili zbog knjiga koje je i tada dobio, ili zbog Meri Popins o kojoj je samo slušao priče – pošto je tek kao odrastao momak gledao nastavak filma o čuvenoj dadilji – tek taj odrasli mladić i danas ume da upregne maštu i poleti. Nema veze što ni on nije video, jer je bio kišni dan, kako leti Meri Popins po nebu posle gledanja novog filma. Kišobranom se branila od kiše, on je to izvukao kao kec iz rukava… Ili iz mašte…

Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: