Z.U: Ono što sigurno interesuje svakog roditelja i vaspitača je kako da prepoznaju darovito dete? U kom uzrastu je najranije moguće primetiti da je dete natprosečno inteligentno?
U.P: Prepoznati ga je relativno lako – ako vas njegovi odgovori, pitanja, crteži, delanja ili interesovanja često zatiču i iznenađuju, eto prvih, jasnih znakova. Dakle, nije potreban genijalan um da bi se isti prepoznao. Pravi problem je teže prepoznati, iako je ogroman: Kad otkrijemo darovito dete, šta ćemo sa njim? U Srbiji ne postoji specijalna škola za darovitu decu mlađeg uzrasta. Mislim na ozbiljnu, državnu ustanovu koja bi okupila te mališane i spasila ih puta na kojem vrebaju mnoge zamke. I njih, i njihove roditelje. Možda i sve nas, ali tek za tridesetak godina.
Danas se zna da se uslovi za darovitost mogu i stimulisati, ako se krene rano i sistematično. Kreatvno roditeljstvo je jako lep i zanimljiv način da se taj jedinstveni period životnog puta osmisli i šteta ga je propustiti ili okrnjiti, ma koliko se činilo da nas današnji ritam života u tome ometa. Baš takve aktivnosti predstavljaju lekovitu protivtežu opštoj površnosti savremeno okruženja.
Z.U: Koje su najčešće greške koje roditelji prave u vaspitanju svoje dece?
U.P: Mislim da je o savremenim uslovima života već mnogo toga rečeno i napisano. Svesni smo da je vremena sve manje ali nismo da važnost trenutaka provedenih s decom svojim značajem i smislom prevazilazi sve ostalo – često se to jasno vidi tek kada se okolo rastrče unuci. Prilično smo upućeni i da je dugotrajno gledanje u ekran tokom dana opasno za odrastanje, nezavisno od toga koliko inča ima dijagonala te čarobne zamke. Možda je bolje da odgovor na ovo pitanje usredsredim na jednu opasnost u predivnom, uzvišenom pakovanju – ljubav. Ljubav prema deci je najvažniji segment roditeljstva, ali i veoma čest inicijator, izgovor i opravdanje za greške. Prezaštićivanje je direktno upereno protiv deteta, bomba sa odloženim ali dugoročnim dejstvom. Takođe, preterano povlađivanje detetu proizvešće ga u hirovitu princezu ili egocentričnog viteza, koji će bez slugu malo šta uspeti da učine. Ulazak u svet odraslih bi u tom slučaju mogao da bude veoma bolan i opterećenen nemalim brojem teško rešivih problema. Paradoksalno, želeći najbolje, deci smo onemogućili važne segmete detinjstva kakvo smo i sami imali, i uljuljkali ih u zonu preterane udobnosti – a iz takvih skuta se malo šta kvalitetnog iznedrilo. Logično je – prepreke i problemi pokreću. Tamo gde je sve potaman, izostaju stimulansi za razvoj.
„Prezaštićivanje je direktno upereno protiv deteta, bomba sa odloženim ali dugoročnim dejstvom.“
Z.U: Posao koji danas veoma uspešno radite nije profesija kojom ste započeli svoju karijeru. Bavili ste se potpuno drugim stvarima. Šta vas je privuklo u svet književnosti i edukacije? Da li je to što ste otkrili da ste jedan od najinteligentnijih ljudi na svetu odredilo i vaš profesionalni put?
U.P: Sve što sam radio imalo je smisla, oblikovalo je neki deo kaldrme kojom se i danas krećem – negde se malo sapletem, negde je klizava kao posle kiše. Na pojedinim delovima se naginje i vodi nizbrdo, ali to neminovno nadoknadi srazmernom uzbrdicom. Takav je životni put. Doprinos različitih vrsta znanja i iskustava je dragocen, često presudan faktor za kvalitet življenja, ali se jasno vidi tek prilikom osvrtanja. Eto, kada se neko okuša u mnogim stvarima, ima izbor i izglednu priliku da se zadrži tamo gde nalazi najviše smisla i radosti. Važi i obratno – onaj ko se učauri, sve se jako sužava, uključujući i šansu da radi ono što mu najbolje ide i šta najviše voli. Dakle, samo napred u istraživanje sebe i svojih mogućnosti unutar sveta oko sebe!
A to u vezi s otkrivanjem moje navodno vrhunski plasirane inteligencije zasniva se na davnim podacima i diskutabilnom merenju. Pa da je to baš tako, ja bih danas uživao negde u Švajcarskoj, zar ne? Uh, stanite! Pa ja ovo i pišem u Švajcarskoj!
