Usvajanje deteta: Teška pitanja

Dok odluka o usvajanju polako sazreva ili dok iščekujemo ishod procesa usvajanja, pa i posle toga, mogu nas opteretiti pitanja i dileme koji su ponekad takvi da se bojimo i sami s njima da se suočimo, a kamoli da s nekim o njima razgovaramo.

– Kada i kako reći detetu da je usvojeno?

Dete treba da zna da je usvojeno. Nikako nije dobra ideja da se ta činjenica krije od deteta, pa da se tako rizikuje da ono jednog dana nju sazna na pogrešan način ili u vreme kada reakcija može biti toliko burna da trajno naškodi vašem odnosu s detetom. Konačno, dete ima pravo da zna da je usvojeno.

Činjenicu da je usvojeno dete neće saznati u nekoj konkretnoj situaciji, već će to biti proces tokom kojeg će ono u formi prihvatljivoj u odnosu na uzrast postepeno saznavati priču o sebi. Već u detetovoj drugoj godini života treba mu reći da ga niste rodili. Naravno, to ćete učiniti u primerenim situacijama i kada ono za tako nešto pita. Dakle, pokretanje takvih pitanja treba prepustiti detetu. Iako ćete vi biti puni strepnje u iščekivanju tog pitanja, važno je da svoj odgovor prilagodite detetovom uzrastu i interesovanju. Vrlo je verovatno da će dete posle jedne ili dve vaše rečenice nastaviti da se igra ili da radi nešto što ga zanima bez nekog posebnog interesovanja za nastavak razgovora o usvajanju. To je potpuno normalno i ne treba insistirati na tome da se razgovor produbljuje ako to dete ne traži. Povremeno će dete pokretati ovo pitanje i potrebno je da mu odgovarate iskreno, u meri i na način prilagođen njegovom uzrastu. U određenim uzrastima detetu će odgovarati da se toj temi približi posredstvom priča, bajki i slikovnica. Najvažnije je da ono na osnovu vaših odgovora sazna sledeće: „Nisam te rodila, ali si ti naš. Mi smo tvoji roditelji i uvek ćemo biti tvoji roditelji. Mi smo te izabrali. Uvek smo želeli baš takvog jednog dečaka / takvu jednu devojčicu kao što si ti. Dugo smo te tražili i mnogo smo se obradovali i bili srećni kada smo te našli jer smo te mnogo želeli i izabrali smo baš tebe.“ Ana je imala običaj da na povremena Đorđeva pitanja: „A jesam li ja vaš?“, odgovori kao iz topa, sigurno i opušteno, gledajući ga u oči i sa osmehom: „Sto posto!“

– Kako ću se osećati ako dete stupi u kontakt s biološkim roditeljima? Šta ako odnos s njima bude značajno uticao na naš odnos? Hoće li me ono napustiti i hoće li se više vezati za biološke roditelje?

Raščistite s tim: sasvimje sigurno da će dete jednom poželeti da upozna biološke roditelje. Ta činjenica nema nikakve veze s tim kakvi ste vi kao roditelji, voli li vas vaše dete ili ne. Nemojte takvu detetovu odluku doživljavati lično jer ona nema nikakve veze s vama. Jednostavno, okolnosti u kojima se dete nalazi navešće ga na to da poželi da sazna nešto o svom poreklu i na taj način što će potražiti biološke roditelje.

Susret s biološkim roditeljima retko ispuni romantična očekivanja, kakva dete može da ima. Kakvo god da bude bilo iskustvo susreta s biološkim roditeljima, budite tu za svoje dete i pružite mu podršku. Njegovu odluku da sazna nešto o svom biološkom poreklu nemojte doživljavati kao izdaju i izneveravanje očekivanja. Jedino što biste time postigli jeste to da će dete tako nešto uraditi krijući od vas. A tada nećete znati kada će mu biti potrebne pomoć i podrška. Važno je da ono zna da ste mu vi roditelji i da to niko ne može promeniti. Ne postojite biološka mama i vi. Postoje mama i žena koja ga je rodila. A vi ste ta mama (ili tata) i treba da budete tu za svoje dete dok ono prolazi kroz tu zahtevnu fazu ispitivanja biološkog porekla, a ona je zahtevna i za vas i za dete.

Podeli tekst:

1 2 3 4 Sledeća strana