Demokratizacija odnosa između dece i odraslih u porodici i pedagoškim institucijama najverovatnije je jedan od najuspešnijih pokušaja poslednje generacije da modernizuje poslušničku kulturu. Mnogi su mislili kako će se tako zaštititi integritet deteta. To ipak nije tako, jer demokratske vrednosti podrazumevaju raspodelu moći i uticaja, pa stoga i očuvanje prava pojedinca. Iako demokratske vrednosti smatramo dobrim temeljom za pravilno očuvanje ličnog i socijalnog razvoja i egzistencije pojedinca, one nikako nisu garancija da ćemo ih podsticati i zaštititi.
Uverenje kako pravo deteta da učestvuje u donošenju odluka i pravo da ga saslušamo treba da bude konačan humani korak već je naškodilo i porodici i institucijama. Roditelje je zbunjivalo što njihova deca, kad su dobila pravo da samostalno odlučuju o skoro svemu, nisu napredovala i optimalno se razvijala. Škole je frustriralo što uvođenje demokratskih vrednosti nije samo po sebi unelo veći mir i sklad u razrede, čak ni u vezi s aktivnostima i temama o kojima su odlučivala sama deca.
Nedostaju nam vrednosne predstave koje bi, zajedno s relevatnim vođstvom odraslih, raskinule s poslušničkom kulturom. Relevantno vođstvo podrazumeva da deca imaju potrebu za ravnopravnim dijalogom s odraslima kako bi sebe pronašla, ili odrasle koji deci pružaju minimum mira i vremena kako bi ona to sama mogla da učine. Za to su potrebni odrasli koji imaju sluha i osećaja da procene kada deca govore o svojim trenutnim željama ili o onom što ne žele, kad govore ono što prijatelji i pedagozi žele da čuju, a kad su njihove želje, volja i ciljevi dublji. Na kraju, potrebni su odrasli koji mogu da ograniče sebe ličnim autoritetom i koji su, kad im to ne uspe, voljni da uče iz dečjih reakcija.
Uvođenje demokratskih vrednosti u dom i institucije bio je važan i neophodan korak, ali mora se uzeti u obzir pojedinac i činjenica da stručni i socijalni kvaliteti savremenog društva po definiciji ne zastupaju većinu, bez obzira na to da li je čine odrasli ili deca.
U tom smislu često se misli da današnjoj deci nedostaje disciplina. To je sasvim tačno ako se pod tim misli da se ona u različitim okolnostima ponašaju nedisciplinovano u pogledu okvira, pravila i postojećeg vođstva. Ali nikako nije tačno da im nedostaju sposobnost i volja za disciplinu. Samo treba otići u karate ili šahovski klub ili neko sportsko društvo. Razlika između nekad i sad je u tome što danas deca insistiraju na ličnom „da“ disciplini koju neka aktivnost zahteva od učesnika.
Većina dece pomiri se s tim da nema nikakvog uticaja hoće li u vrtić ili školu. Zato institucije mogu da stvore takav odnos prema deci koji u njima rađa želju da uvek kažu „da“, a to važi i za odnos prema određenom nastavniku ili pedagogu. Određena odbojnost prema automatskoj disciplini tridesetak godina je krasila odnos odraslih prema autoritetima ili autoritarno uvedenim ograničenjima i pravilima. Preduslov da se kaže „da“ njima i neophodnoj disciplini jeste da se osećamo poštovanim i ravnopravnim. Ti faktori su promenjeni tako da je poštovanje autoriteta prema pojedincu postalo preduslov za disciplinu, a ranije je bilo potrebno da pojedinac poštuje autoritete.
Mnogo je ozbiljnije kad deci nedostaje samodisciplina, odnosno sposobnost da se formulišu lični i profesionalni ciljevi, pri čemu se neizbežno osećaju frustracije, ali i radost. Veliko je pitanje da li je to važilo i pre dvadeset i pet godina. Ako ovo pogledamo malo detalnije, videćemo da je najvažnije što ovoj deci nedostaje svest o sebi, i to iz najmanje dva potpuno različita razloga: razvoj njihovog integriteta je bio zapostavljen ili namerno ometan ili su odrasli u porodicama u kojima je njihova volja bila roditeljima zapovest. U takvim porodicama deca nisu uspela da sebe bolje upoznaju, već su upoznala samo svoje želje, potrebe i trenutne frustracije koje su nastajale iz nemogućnosti da ostvare ono što žele. Takvu frustraciju sledi još veća frustracija, ali i sumnja u to jesu li ona uopšte neko. Zbog te sumnje ne mogu da postave lične ciljeve, pa zato beže u kratkoročnije, površinskije i materijalnije, ali ne zato što su i sama površna, već zato što još nisu povezana ni sa čim drugim u sebi.
Takva samodisciplina ili sposobnost da se teži nekom cilju pre generaciju ili dve retko se zasnivala na zdravo razvijenom osećaju vlastite vrednosti. Zato je bila motivisana vrednostima onog vremena čiji je jedini cilj bio da se postane nešto, odnosno da se ispuni socijalna uloga službenika, stolara, domaćice, hranitelja porodice ili trgovca. Jednostrana usredsređenost škola na znanje i učenje činjenica, zajedno sa socijalnim ambicijama roditelja i porodičnim tradicijama, stvorili su mnogo ljudi koji su postali nešto, ali time nisu bili zadovoljni.
Danas se te vrednosti u većoj meri odnose na nalaženje ravnoteže između težnje da se postane nešto i da se postane neko. Institucije poklanjaju veliku pažnju načinu rada koji deci nešto pruža sada, a priprema ih i za budućnost, a ambicije roditelja su više okrenute onom egzistencijalnom nego socijalnom. Kad je zdravlje u pitanju, to je veliki napredak, ali i korak kod kog je jedna noga već podignuta dok tražimo sigurno tlo na koje ćemo stati.
Odlomak iz knjige „Kompetencija u pedagoškim odnosima: od poslušnosti do odgovornosti“
Jesper Jul , Hele Jensen
Izdavač: Eduka
Jesper Jul, međunarodno poznati danski stručnjak iz oblasti porodične terapije, u saradnji sa terapeutkinjom velikog iskustva Hele Jensen, napisao je knjigu za sve one koji žele da razviju svoje pedagoške kompetencije. Knjiga predstavlja sveobuhvatan pokušaj zaokruživanja i opisivanja procesa u međuljudskim odnosima kroz koje nastavnici i vaspitači prolaze u radu sa decom i mladima. Pisana je sa temeljnim uverenjem da će ciljevi različitih pedagoških institucija, škola pre svega, najbolje biti ostvareni ukoliko nastavnik i vaspitač brinu o međuljudskim odnosima kao o temelju zajedničkog života. Kako razvijanje kvalitetnih odnosa među odraslima predstavlja preduslov da deca izgrade potrebne i primerene odnose, knjiga na svež i originalan način pokazuje put napuštanja kulture poslušnosti koja je u prošlosti obeležila društvo i pedagoške institucije, zalažući se za podsticanje odgovornog, a ne poslušnog ponašanja.
Izvor: Detinjarije.com
