Piše: Vigor Majić
Ovde bih se osvrnuo na jedan problem koji je nedovoljno proučen u domaćoj pedagoškoj praksi, a to je utisak o dugogodišnjem trendu smanjivanja broja aktivnih oblika vannastavnih aktivnosti, najviše oličenih u radu školskih sekcija, klubova i grupa.
Većina pripadnika generacije roditelja sadašnjih učenika, a još više roditelji aktuelnih roditelja, svedočiće kako je u „njihovo vreme“ škola nudila učenicima obilje raznovrsnih sekcija i kojekakvih oblika aktivnosti, pa je za iole uspešnije i ambicioznije učenike postojao problem u koje će se sve sekcije uključiti, jer su mnoge škole ograničavale broj „sekcija po učeniku“ kako se deca ne bi previše udaljavala od osnovnih programskih obaveza. Da je danas izbor dosta siromašniji potvrdiće i nastavnici, pravdajući to siromaštvom škole, ali i nezainteresovanošću (dobrog) dela svojih kolega.
U domaćoj školskoj praksi školska sekcija se shvata kao oblik dodatne nastave namenjen učenicima koji imaju povećanu zainteresovanost za odgovarajući predmet ili oblast aktivnosti. Česta je praksa da se u školi učenicima visok uspeh (petica) postavlja kao uslov za pravo aktivnosti u sekciji. Usudio bih se da tvrdim da je to dosta ograničeno shvatanje uloge vannastavnog rada. U mnogim drugim zemljama svi učenici, a ne samo najuspešniji i veoma zainteresovani, podstiču se da se uključe u školske sekcije. Uloga vannastavnih aktivnosti je da učenicima pomogne da steknu znatno širi spektar iskustava u odnosu na osnovni školski program. Tako će učenici kroz ove oblike rada iskusiti kako izgleda kada pišeš novinske tekstove, snimaš fotografiju, video zapis ili film, uređuješ radio ili video emisiju, organizuješ izlet, zabavu, igranku (šta to beše?), konstruišeš neke predmete, vajaš skulpture, sviraš najrazličitije instrumente, pevaš, glumiš, rešavaš probleme vršnjaka, istražuješ fenomene u svom okruženju, vodiš kampanje i društvene akcije, sakupljaš novac za humanitarne svrhe, pomažeš drugim osobama, raspravljaš sa nastavnicima o svim mogućim pitanjima bez pritiska ocene, osetiš se kao ličnost, akter, lider, autor i proživiš čitav niz manjih ili većih izazova i problema.
U situaciji kada izuzetno mali procenat dece može sebi priuštiti proširenje „fonda iskustava“ putem posete različitim muzejima, galerijama, kvalitetnim pozorišnim predstavama, operama, baletu, zimskim ili letnjim kampovima, interakciji sa pripadnicima različitih jezičkih, kulturnih, etničkih ili socijalnih grupa, škola ostaje kao poslednja nada da se deo takvih dragocenih doživljaja može steći i ugraditi u razvoj novih mladih generacija. Zato se vannastavne aktivnosti ne smeju posmatrati kao „vanškolske“ u smislu da su nekakav neobavezan teret koji je tu eto samo tako da se nečim popuni godišnjak koji se izdaje samo za dan škole ili ih škola formira kako bi se nekoliko dece uvežbavalo za neko takmičenje. Prostor vannastavnih aktivnosti je esencijalni, bitni, izuzetno važan deo obrazovnog i vaspitnog procesa koji u velikoj meri doprinosi formiranju kompletne ličnosti. Izborni i fakultativni predmeti nisu i ne mogu biti zamena školskim sekcijama, grupama ili klubovima jer je razlika u načinu rada ogromna. Sloboda koju mladi imaju u osmišljavanju i izvođenju aktivnosti u vannastavnim oblicima rada je vrednost po sebi, u toj slobodi se krije dragocena uloga izuzetnih iskustava.
