Vaspitanje: Moraju da postoje stroga pravila oko kojih neće biti pregovora

Ako je nekad standard bila gvozdena disciplina, da li se danas pod vaspitanjem deteta podrazumeva da mu češće gledate kroz prste, postavljate niže granice, dajete mu da jede sladoled onda kad bi trebalo spanać, i pre svega hvalite ga i kad za to nema realnih osnova? U časopisu “Psihološka nauka” nedavno je izašao tekst koji tvrdi da deca sa niskim samopouzdanjem mogu da imaju posledice ako ih preterano hvalimo, posebno kad to ne zaslužuju. To može da učini više štete nego dobra, piše Nedeljnik

Piše Zorica Marković

Neki roditelji su jednostavno stvoreni da budu – roditelji. Kad ih vidite sa decom, steknete utisak kao da su se celog života obučavali samo za tu ulogu. Tada se zapitate da li se ona uči ili je to nešto u našem genetskom kodu, pa kao što imate dobre muzičare ili slikare, tako imate i dobru mamu i dobrog tatu. Svi ćemo se otprilike složiti šta podrazumevamo pod dobrim. I kad vidite kako se majci ozari lice kad joj dete prvi put poleti u zagrljaj, ili oca kad ga njegova princezica uhvati za ruku, možda se i sami raznežite. Ali, da li ta idilična slika podrazumeva da će neko zaista biti dobar roditelj, pedagog i učitelj svome detetu kako ono bude odrastalo? Njih kad pitate, oni uvek kažu “pružio sam svome sinu ili ćerki sve što sam mogao”. Deca zaista traže posvećenost, vreme, pažnju i odricanja. Retki su oni koji će sesti i reći, okej, mene mrzi da 24 sata dnevno budem tata ili mama. Ipak, jedan vrlo duhovit muškarac u svom blogu priznao je da “iako voli svoju decu, ali ne ume da uvek bude taktičan prema njima”.

“Neki su jednostavno blagosloveni time da se ozare kad god dete učini nešto simpatično. Naravno da se obradujem kad mi ćerka priđe i kaže ‘tata ovo si ti, ja sam te nacrtala’, ali kad vidim kako to izgleda pitam se da li sam to ja? Pa to je obično smeće, sine. Noge mi ne rastu iz glave i nemam toliko ogromnu glavu, niti plav nos. Naravno da to neću da zalepim za zid, neću da doživim noćnu moru kad se probudim iz popodnevne dremke. Savest što sam ponekad grub umirio sam tekstom iz časopisa ‘Psihološka nauka’, koji je dokazao da čak ni deca sa niskim samopouzdanjem mogu da imaju posledice ako ih samo i preterano hvalimo, posebno kad to ne zaslužuju. To može da učini više štete nego dobra, jer će teško biti motivisani da to učine ponovo”.

Decu ne možete da prevarite. Naravno, svakome prija kad ga pohvale, što je pokazala i studija iz 2011, kada su klinci na pitanje šta bi više voleli – da budu pohvaljeni ili da popiju sok, omiljenu hranu ili dobiju džeparac, izabrali – pohvalu.

Urednik Gradskog programa Studija B Sanja Lubardić svesna je da je jedna od onih danas, kako kaže nažalost, retkih roditelja koji za svoje dete nikada ne traže poštedu i protekciju, nego uvek teži zadatak, oštriju kaznu u školi, ulaganje truda u sve što radi. Kaže da je strožija prema ćerki nego što su njeni roditelji bili prema njoj, zato što misli da je roditeljska dužnost ne da štiti i sklanja dete od problema, nego upravo suprotno: da od nje ”napravi” sposobnu i jaku ličnost, koja će biti snalažljiva i samostalna u raznim životnim uslovima.

“Promene u svetu su danas vrlo brze: niko ne zna da li će sutra imati stan ili posao, kao što ne znamo ni da li će za šest meseci neko od nas postati ministar. A dete mora da se snađe, i onda kada ne bude nikoga da mu pomogne. Samopouzdanje se ne stvara našim lepim rečima i pohvalama, nego gradnjom svesti kod deteta da ono zaista jeste dobra i vredna osoba, bez obzira na to da li mu neko hrani sujetu ili ne. Dete koje ima suštinsko samopouzdanje uvek ćete prepoznati po tome što je smirenije i vedrije od vršnjaka”, kaže Sanja a svoju odluku da detetu postavlja ograničenja slikovito objašnjava:

“Put do pakla popločan je dobrim namerama’ – tako ja vidim neostvarene roditeljske ambicije koje projektuju u svoju decu. Znam mnogo nesrećnih pravnika, lekara, inženjera, koji solidno zarađuju, ali pate što nisu umetnici. Ali, opet, znam i one koje su roditelji pustili da idu lakšim putem, pa se danas zajedno kaju. Treba naći meru i dete samo psihološki i emotivno ‘pridržavati’ da ne padne”.

Sanja ističe da ne veruje u “roditeljski osećaj” jer se ne bavimo decom dovoljno pa i ne poznajemo dobro njihov karakter i reakcije. Ona kaže da je dobro imati principe i postavljene granice koje se ne prelaze.

“Na primer: dete nikada, ali nikada ne sme da udari ili viče na roditelja, nema scena na ulici, ne traži se kupovina onoga što ne možemo da priuštimo… I u tome treba istajati, uvek i po bilo koju cenu. Najlakše je dete pokvariti sopstvenom slabošću i lenjošću, jer popuštanje u suštini i jeste to – onaj trenutak kada nas mrzi da se dalje borimo za jednog zdravijeg čoveka. Popustiti detetu i razmaziti ga nije znak ljubavi, nego upravo suprotno – znak da nam nije dovoljno stalo i da nas samo zanima da problem sklonimo danas, a sutra…to će već biti tuđa briga. Zato se ne libim se da pitam stručnjake sve ono što ne znam, a ne znam ništa dok sama ne doživim ili me neko ne nauči. Na moj odnos prema ćerki i smanjenje prekomerne roditeljske brige presudno je uticao dr Svetomir Bojanin, nadaleko najbolji dečji psihijatar, koji me je naučio da moram da budem čvrsta, ali blaga, da je pažljivije slušam i oslobodim svega onoga što nameće sredina i trend. U trenutku kada nisam bila sigurna kojim putem dalje da krenemo – moderno, tradicionalno ili totalno slobodno vaspitanje, posavetovao me je da je najsigurniji put ipak vrlo blizu naših tradicionalnih normi. Ali je najvažnije to što mi je pokazao da pred sobom imam čoveka kojeg moram da slušam i poštujem, a ne nekog svog klona ili igračku”.

1 2 Sledeća strana

Podeli tekst: