Ne želim da nipodaštavam ulogu odraslih u dečjim životima, ali iskreno rečeno, mi odrasli odveć preuveličavamo naš značaj u našim teorijama i stavovima o dečjem razvoju. Imamo taj adultocentrični stav da mi odgajamo, socijalizujemo i obrazujemo decu.
Naravno da smo mi važni za živote dece. Potrebni smo im. Hranimo ih, oblačimo, pružamo im sklonište i utehu. Dajemo im primer (ne uvek dobar) kako izgleda biti odrastao. Ali mi ih ne odgajamo, ne socijalizujemo i ne obrazujemo. Sve to oni rade sami, i to mnogo više se ugledajući na drugu decu, nego na odrasle. Da su dečji psiholozi i sami deca, teorije o dečjem razvoju mnogo manje bi pridavale značaj roditeljima, a mnogo više vršnjacima.
Deca su biološki stvorena da odrastaju u dečjoj kulturi
Jeste li ikada primetili kako ukus vašeg deteta kad su u pitanju odevanje, muzika, način govora i skoro sve drugo, imaju mnogo više zajedničkog sa drugom decom nego sa vama? Naravno da jeste. Deca su biološki stvorena da obraćaju pažnju na drugu decu u svojim životima, da pokušavaju da se uklope u njihovo društvo, da rade ono što druga deca rade, da znaju ono što ona znaju. Kroz veći deo ljudske istorije, tako su se obrazovala, i još uvek se velikim delom obrazuju tako, uprkos našim neuspelim pokušajima da ih sprečimo i da posao podučavanja dece prepustimo odraslima.
Gde god da su antropolozi proučavali tradicionalne kuture i obraćali pažnju da decu i odrasle, pronašli bi dve kulture – kulturu odraslih i kulturu dece. Ove dve kulture, naravno, nisu potpuno nezavisne jedna od druge. Međusobno se dodiruju i utiču jedna na drugu; a deca, kako rastu, postepeno napuštaju kulturu detinjstva i ulaze u kulturu odraslih. Dečije kulture mogu se do izvesne mere posmatrati kao kulture isprobavanja, gde se deca ogledaju u različitim načinima bivstvovanja – vežbajući, prilagođavajući se i razvijajući veštine i vrednosti kulture odraslih.
U društvima lovaca sakupljača, deca uzrasta od četiri godine do sredine tinejdžerskog uzrasta provode uglavnom sve svoje vreme igrajući se i istražujući u grupi sa drugom decom, daleko od odraslih. Igraju se u uzrasno pomešanim grupama u kojim mlađa deca uče od starije. To je glavni oblik socijalizacije i edukacije.
Do pre samo nekoliko decenija, i detinjstvo dece u zapadnom svetu nalikovalo je detinjstvu lovaca sakupljača. Većinu slobodnog vremena deca su provodila među drugom decom, daleko od odraslih.
Deca najvažnije lekcije uče od druge dece, ne od odraslih
Zašto ljudski “mladunci” imaju urođenu sklonost da teže društvu vršnjaka i udaljavanju od odraslih? Upravo zato što mnoge važne lekcije samo tako mogu da nauče.
Autentična komunikacija
Odrasli su, bar u razvijenom svetu, veoma snishodljivi prema deci. Često su neiskreni, iz najboljih namera. Odrasli će često deci postavljati pitanja na koja očigledno sami znaju odgovor, recimo “Koje je boje taj kamion?”. Drugo dete nikada ne bi postavilo tako glupo pitanje. Tako da je veći deo komunikacije između odraslih i dece zapravo neiskren, jer pitanja nisu zaista pitanja, već testiranje. Nastavnici u školi nikada decu zaista ne pitaju, već samo testiraju, jer odgovore i sami znaju.
Slično je i sa našom sklonošću da deci govorimo fraze kao što su “O, divan ti je crtež, pravi si umetnik!”. Koje dete bi drugom detetu izreklo takvu preteranu pohvalu?
Čak i kada deca malo porastu, odrasli su skloni da im se obraćaju kao da su idioti, i komentari koje im upućuju najvećma su pokušaji da ih nečemu nauče ili da ih na neki način kontrolišu, a ne iskreni pokušaji da podele svoje ideje sa detetom ili pokušaju da razumeju njegove.
Deca međusobno komuniciraju uglavnom u cilju igre, i ta komunikacija ima stvarno značenje. Oni pregovaraju oko toga čega će se i kako igrati. Dogovaraju pravila, slično kao što to rade i odrasli. Tako se deca mnogo bolje pripremaju za odnose u svetu odraslih, nego kada vode tipične kvazi razgovore sa odraslima.
Kada postanu tinejdžeri, deca međusobno komuniciraju o svojim i osećanjima i problemima. Sa prijateljima mogu da budu iskreni, jer oni neće preterano reagovati ili pokušati da im nametnu kontrolu kao što bi to radili roditelji ili drugi odrasli. Imaju potrebu da pričaju o stvarima koje su im važne, ali ne žele da neko upotrebi njihovu iskrenost kako bi ih potčinio. Prijateljima mogu verovati na način na koji ne mogu verovati roditeljima ili nastavnicima.
Nezavisnost i hrabrost
Glavna svrha detinjstva je postati nezavistan od roditelja i postati svoj. Već sa dve godine, kada je detetu omiljena reč “ne” – deca su uveliko na ovoj misiji. Do četvrte godine ili malo kasnije, deca razviju potrebu da provode vreme sa drugom decom, jer tako mogu isprobavati druge vidove svoje egzistencije, koje ne mogu ispoljavati u prisustvu odraslih.
Dečje kulture često se uspostavljaju kao suprotne kulturi odraslih. Deca uživaju da se izruguju pravilima odraslih, koriste ružne reči, i rade ono što je zabranjeno. U društvima lovaca sakupljača deca takođe prave svoje kolibe za igru, udaljene od naselja, i u njima provode vreme izrugujući se odraslima i njihovim manama. Kako bi učila od odraslih, deca ne samo da moraju da usvoje ono dobro, već i da osude i odbace loše, a to nije lako postići pod nadzorom odraslih
Do nezavisnosti se stiže i sticanjem hrabrosti – hrabrosti da se uhvati u koštac sa izazovima i snađe u opasnim situacijama. Kada nisu pod nadzorom odraslih, deca se igraju na načine koje bi odrasli smatrali suviše opasnim. Koriste oštre noževe i vatru, penju se na drveće i čikaju jedni druge da se popnu što više. Mala deca maštaju da se bore protiv trolova, veštica, zmajeva, vukova i drugih opasnih grabljivaca. Kroz takvu igru deca uče da izađu na kraj sa strahom, što je ključna veština za svakog ko želi da ostane zdrav i čitav kada se suoči sa pravim opasnostima koje svakog čekaju bar nekad u životu.
Međusobno se igrajući, deca osmišljavaju svoje aktivnosti i rešavaju svoje probleme umesto da se oslanjaju na moćnu figuru autoriteta koja bi to radila umesto njih. To je jedna od velikih vrednosti samostalne dečje igre. Igra je vežbalište za život, a odrasli svojim mešanjem i “pomaganjem” uništavaju njenu suštinu.
Stvaranje u razumevanje svrhe i prilagodljivosti pravila
Glavna razlika između igara odraslih i dece je što se odrasli pokoravaju prethodno propisanim i nepromenjivim pravilima, dok za decu pravila postoje da bi se menjala. Kada odrasli igraju fudbal ili skrebl, oni prate zvanična pravila igre. Deca, s druge strane, usput menjaju pravila, posebno ako nema odraslih koji bi im to branili. Zato je dečja igra kreativnija.
Čuveni razvojni psiholog Žan Pježe odavno je primetio da deca bolje razumeju pravila kada se igraju sa drugom decom, nego kad se igraju sa odraslima. Sa odraslima, stiču utisak da su pravila nepromenjiva jer potiču od nekog višeg autoriteta. Ali u društvu dece, slobodnija su da dovode u pitanje tuđe ideje o pravilima, što često vodi pregovorima i promeni pravila. Tako uče da pravila nisu data jednom i za svagda, već da su pitanju ljudski izumi koji postoje da bi život bio pravedniji i zabavniji. To je važna lekcija koja je u korenu demokratije.
Uvežbavanje i sticanje veština i vrednosti kulture odraslih
Deca stalno u svoju kulturu unose elemente kulture odraslih. U njihvoj igri mnogo je veština i vrednosti koje su primila od odraslih. Zbog toga se deca lovaca sakupljača igraju lova, deca ratara igraju se ratarstva a deca u modernom društvu se igraju na kompjuterima. Zbog toga se deca lovaca sakupljača ne igraju takmičarskih igara (odrasli u njihovom društvu potiskuju duh nadmetanja), a u našoj kulturi deca igraju takmičarske igre.
Deca nisu puki imitatori u igri, već interpetatori. Ona isprobavaju razne varijante, pokušavajući da shvate ono što su videla u kulturi odraslih. Dečja igra uvek je kreativna, i kroz igru ona eksperimentišu sa novim, kreativnim varijacijama na teme preuzete od odraslih. Tako svaka nova generacija stvara svoju posebnu kulturu na temeljima roditeljske.
Decu prirodno privlače najnovije inovacije u kulturi koja ih okružuje. Odrasli su često rezervisani prema tim promenama, ali ih deca odmah prihvataju. Danas to vidimo na primeru dečjeg entuzijazma prema kompjuterskoj tehnologiji, gde su uvek za korak ispred roditelja. Dečija kultura se sasvim prirodno i prilagodljivo usmerava na veštine koje će biti važne u svetu kad odrastu, a ne na one koje su bile važne njihovim roditeljima. U svakoj generaciji, odrasli jadikuju nad činjenicom da se deca ne igraju onako kako su se oni kao deca igrali. Još jedan razlog više za decu da se sklone od odraslih kako bi se igrali na način koji ih najbolje priprema za budućnost.
Slaganje sa drugima kao jednakima
Glavna razlika između odraslih i dece, koja utiče na njihov odnos, je razlika u moći. Odrasli su veći, jači, iskusniji, imaju viši status i kontrolu resursa, i samim tim nadmoćni su nad decom. Stoga ne postoji ravnoteža u odnosima. A da bi deca odrasla u uspešne jedinke, moraju naučiti da se sa drugima odnose kao sa sebi jednakima. To je nešto što mogu da uvežbavaju samo sa drugom decom.
Možda je najvažnija uloga kulture detinjstva upravo ta, da decu nauči kako da se slažu sa vršnjacima. Deca to stalno vežbaju kroz igru sa drugom decom. Kako bi mogao da se igraš, moraš obraćati pažnju na potrebe druge osobe, a ne samo na svoje, inače će ona odustati. Moraš prevazići narcizam. Moraš naučiti da deliš. Moraš naučiti da pregovaraš i to poštujući ideje drugih, a ne samo svoje. Moraš naučiti da iskažeš svoje želje i potrebe, istovremeno uvažavajući potrebe i želje drugova. To je možda najvažnija od svih veština bez koje ne možete voditi uspešan život. Bez nje nema srećnog braka, pravih prijateljstava ili saradnje sa kolegama na poslu.
Potreba da se nauči kako se odnositi da drugima na ravnoj nozi je glavni razlog zbog koja je neophodno odrastati u kulturi detinjstva. Upravo zato što su jednaka sa drugom decom, za razliku od odnosa sa odraslima koji podrazumeva dominaciju i potčinjavanje, deca u međusobnoj komunikaciji mogu da se uče nezavisnosti, hrabrosti, pomeranju pravila, razvijati i uvežbavati veštine koje su usvojili od odraslih.
Prevela: Jovana Papan
Izvor: Psychology Today
