Piše: Željka Buturović
Vlada Srbije je donela danas donela odluku o sudbini Ribnikara ali i nastavi u školama u Srbiji. Odlučeno je da se 6. juna završi nastava u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji; da Ribnikar ostane škola u svojoj zgradi, koja će biti rekonstruisana i imati memorijalni centar. Takodje, prenet je nalaz inspekcije koja je utvrdila da nad vinovnikom zločina od 3. maja nije vršeno vršnjačko nasilje.
Nadam se da se ova odluka neće menjati, jer ona, u datim okolnostima, nije mogla da bude mnogo bolja.
Prvo, treba razumeti da je ova odluka pokušaj kompromisa izmedju dve grupe roditelja u Ribnikaru. Jedna, mnogo veća grupa, uopšteno govoreći veruje da na zločin od 3. maja treba odgovoriti normalnošću, da smrt treba pobediti životom, da zgradu, đake, nastavnike i istoriju Ribnikara ne treba svoditi na ovaj jedan dogadjaj. Većina ovih roditelja je, često sa zebnjom i čudjenjem, ispratila želje svoje dece da se što pre vrate u svoje u klupe u toj istoj školi. Ovi roditelji su zahtevali da se nastava u Ribnikaru okonča normalno, 20. juna, a da škola zadrži svoju namenu.
Druga, mnogo manja grupa roditelja, je tražila hitan prekid nastave, rušenje škole, promenu njenog imena i izgradnju spomenika na njenom mestu. Po njima, posle trećeg maja više ništa ne sme i ne može biti isto, naročito u Ribnikaru.
I u tim svojim željama, ova druga grupa, iako manjina u samoj školi, je uživala dosta podrške šire javnosti, naročito estrade, što je njenim zahtevima dalo na značaju. Bezbroj komentara o neljudima koji su svoju decu vratili na nastavu u Ribnikar je napisano ovih dana. “Jel tako učite svoju decu empatiji”, mlatili su po društvenim mrežama dok su svoju decu ispraćali u škole. „Gazili bi po leševima zbog ocena, bolesno ambiciozni “elitni” roditelji“; „krv se nije osušila a vi mislite na prijemne ispite“; „šta su bitne tri nedelja nastave“ – sve smo to, i mnogo gore, slušali ovih dana, iako ocene, gradivo, prijemni i sl. nisu bili primarni motivi zbog kojih su se deca vratila u školu.
I tako se nekako desilo, da je praveći kompromis izmedju ovih grupa roditelja iz Ribnikara, Vlada sada odlučila da se nastava, ne samo u Ribnikaru, već u svim osnovnim i srednjim školama u Srbiji, završava 6. juna. Oh. Sad su se odjednom svi setili ocena, znanja, prijemnih ispita, izgubljenog vremena, ko će čuvati decu koja dangube na telefonima… Do neba vrište oni koji su još sinoć bili ambasadori empatije. Jer empatija je najjeftinija kada se sprovodi preko tudjih ledja.
Ima Adam Smit u Teoriji moralnih osećanja jedan upečatljiv primer. Priča o čoveku koji bi saznao da će sledećeg dana da izgubi svoj mali prst i kako bi se taj cele noći od muke prevrtao, i to poredi sa njegovom reakcijom na vest da je zemljotres progutao daleku Kinu, u kojoj nikog nije poznavao. Bilo bi mu, naravno, žao svih tih miliona Kineza, zamislio bi se nad prolaznošću i nepredvidljivošću života i raznim sličnim temama, ali ne bi imao ni upola toliko brige i muke kao oko gubitka svog malog prsta, i te noći bi slatko zahrkao.
I to mora da bude tako. Mi kao vrsta ne bismo opstali ni pola sata da je drugačije.
Ali postoji veliko iskušenje da, kad se društvo okupi, zahtevamo da neko drugi da taj svoj mali prst, pa zašto ne i celu glavu, za sve te silne Kineze. Pa kad on odbije, onda je on bezdušan a mi, sa svim svojim prstima na mestu, veliki empatičari što ukazujemo na beskonačnu sebičnost njega, takvog.
Ova odluka Vlade će, nadam se, malo zaustaviti ovu masovnu foliražu. Nemojte se praviti, pobogu, da je Vama nastradale dece žao više nego nama. Pokušavali smo da Vam objasnimo da se škola može pohadjati, i život se može nastaviti, a da, istovremeno, i dalje plačete i brinete i ne spavate i saosećate sa žrtvama i njihovim porodicama. Da to ne znači da ih ne volimo, da ih ne pamtimo, da ne mislimo na njih.
Nismo u tome uspeli. Vi, ta javnost koja se svakog dana neumorno bavi Ribnikarom, ste iz nekog razloga propisali da se empatija prema nastradalima i njihovim porodicama može adekvatno demonstrirati samo kompletnom obustavom nastave. Neka onda i bude tako, za sve.
Izvor: Specijalno vaspitanje
