Egoizam uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe
Rođen sam u Beogradu, u činovničkoj porodici, avgusta 1924. godine. “Jedinac u majke!” Dok sam bio mali, ponekad sam pitao roditelje zašto nemam brata ili sestru. Kasnije, ovakva pitanja bila su sve ređa, pa mi se, na kraju, činilo da je baš dobro što sam jedinac, jer sam uživao u narcističkim prednostima jedinca. Naravno, već sam za vreme gimnazijskog školovanja lagano otkrivao u sebi, kao i u odnosima sa ljudima, prilične nedostatke i “pukotine” karaktera samo jednog deteta u porodici. I danas smatram da je jedan deo Senke u mojoj ličnosti (kako je Jung nazvao “palog brata” u nama, odnosno inferiorni deo ličnosti) – samo delimično korigovan svesnim uvidom, radom na sebi i povoljnim spoljašnjim uslovima – treba pripisati egoizmu, koji uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe. Otud sam preporučivao većini mojih pacijenata, poznanicima i mlađim prijateljima da imaju više dece, pošto je porodična dinamika u takvim porodicama daleko prirodnija i normalnija, nego tamo gde raste jedna biljka koja će, možda, dati cvet, ali to nikad nije sigurno.
Vladeta Jerotić: 6 osobina koje odlikuju zrelu ličnost
Oca sam zapamtio kao vrednog i poštenog čoveka koji je savesno obavljao svoje dužnosti; bio je tačan, strog i precizan u svemu što je radio, pa je smatrao sasvim prirodnim da i od mene to isto zahteva. Majka je bila topla, osećajna, malo nervozna žena, ne uvek zadovoljna pomalo krutim i ne mnogo društvenim mužem, pa je, zbog toga, prenosila višak svojih neostvarenih želja na mene, što nije bilo uvek dobro. Otac i majka, jednom reči, zbog različitih karaktera, nisu uvek funkcionisali skladno, dolazilo je do sukoba koje sam ja, danas mi izgleda, izuzetno teško primao i podnosio. Nisam, istina, nikada bežao od kuće, mada sam često to poželeo, osim što sam, katkad, sa jednim dobrim drugom, mojim vršnjakom, odlazio na Dunav, tamo negde blizu Nebojšine kule, divno se provodeći u raznovrsnim igrama, zaboravljajući na vreme. Pri povratku kući, dočekivalo me je brižno lice majke i ljutito lice oca, koji je umeo ove moje “haklberijevske” izlete da kazni i batinama. Tom Sojer i Haklberi Fin bila je u tim godinama moja najomiljenija lektira. Onda, i Kožna čarapa i Sport klub kliker i još poneka avanturistička priča iz biblioteke “Zlatna knjiga”.
Kao dete, do početka puberteta i adolescencije, bio sam živahan, nemiran i neposlušan dečak, koji se bunio, podjednako, protiv preterane osećajnosti majke, koja me je tako vezivala za sebe, i protiv opsesivne principijelnosti oca koga sam i poštovao, i voleo, ali se i bojao. Valjda zbog toga nisam voleo da budem dugo u kući, a kako sam bio društven i razgovoran, voleli su me drugovi iz susedstva i razreda, pa sam sa njima provodio dosta slobodnog vremena na ulici. Rano sam zavoleo bioskope i sport. Današnji bioskop ” Balkan” za tri i po dinara pružao je dupli program sjajnih filmova, mahom avanturističkih i kaubojskih (Tom Miks, Žorž O’Brajan, Ken Majnard). Ovakvim filmovima nekad bih se tako zaneo, da sam nastavljam da ih gledam i posle tri sata provedena u bioskopu. Pošto sam zbog obožavanih filmova ponekad bežao iz škole ili sa večernjih časova sokolske gimnastike, čekala me je propisna “porcija” grdnje, pa i batina, kada bih se vratio kući.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Pet koraka za podsticanje optimizma kod vaše dece
Mnogo je razloga da se ozbiljno pozabavite podsticanjem optimizma kod svog deteta, uključujući i dugoročne pozitivne efekte na njihov mentalni i fizički razvoj. Ali, kako se uopšte odgaja optimista? Pokušajte...
5 saveta uz koje ćete postati bolji roditelj svojoj deci
Roditeljstvo je jedan od najodgovornijih životnih poziva, jer zahteva da vaspitamo i zbrinemo svoju decu. Da im budemo bezuslovna podrška, u ma kom uzrastu oni bili. Deca nam svakodnevno nagoveštavaju...
Tek kad postanete roditelj pred oči vam izlete sve manjkavosti vašeg karaktera
“Moglo bi se roditi već vaspitano dete, ako bi i roditelji bili vaspitani”. Gete Što nam je vrednija neka osoba ili cilj u životu, više se za njega trudimo. Roditeljstvo je...
Empatija: Kako da mali ljudi nauče da poštuju tuđa osećanja i zbog čega je to važno
Empatija je sposobnost koju većina teži da ima, ali veoma mali broj ljudi je zaista poseduje. Šta je empatija? Mnogi ljudi ne prave razliku između simpatije i empatije. Empatija nije...
Gluposti, nije generalno tačno da su jedinci egoisti , stipse i sve ostalo što im se nameće kao osobina! Sve je u vaspitanju i učenju da je lepo podeliti sa nekim i biti dobar prema drugima.
On i ne kaže da su jedinci egoisti i stipse nego da imaju predispoziciju to da postanu ukoliko u sebi svesno ne uguse taj poriv. Jedince je potrebno uciti da je egoizam loša osobina, kao sto ih ucimo da citajuci pišu. Deca koja odrastaju u višečlanim porodicama sama se nauče da je ljubav prema braci i sestrama vaznija od samoljublja i upravo ih ta ljubav spreči da postanu egoisti.
Glupost! Totalna, bas! Niko nije nikad voleo kad je bio mali sto je dobio brata ili sestru nego to nametnu roditelji, a uvek je jedno dete, ono koje je odgajano kao jedinac, bas ono, uspesnije od ostale dece, pa vuce druge na grbaci…uostalom, prica nesto covek koji nema dece i koji jedini nece da ucestvuje u placanju cistacice u svojoj zgradi…pa to sto je on egocentrican ne znaci da su svi, a njemu je ocigledno dobro, jer da nije, menjao bi.