Egoizam uvek preti da nabuja u jedinca u porodici, nad kojim roditelji preterano lebde i strepe
Voleo sam i sport – fudbal i laku atletiku. Igrao sam u gimnazijskom fudbalskom timu levog halfa, jer sam pucao samo levom nogom, iako nisam bio levonog. Još bolje sam trčao na sto metara, skakao u dalj i troskok. Kako sam bio vižljast, lako pokretan i gibak, ovi sportovi išli su mi od ruke, možda sam mogao da postignem i više da se neko onda bavio mnome. Doduše, postojao je jedan moj stariji drug, Milan Cekić, ponavljač i gimnaziji, ali dobar sportista, koji je uobražavao da će od mene načiniti sportsku, lakoatletičarsku zvezdu. Moji roditelji njega naročito nisu trpeli, jer su se plašili da će me odvući od škole i uputiti nekim drugim pravcem. A škola se morala u građanskim porodicama Beograda, po cenu života, završiti. Ponavljanje ili izbacivanje iz škole smatralo se sramotom prvog reda za roditelje. Beograd je bio pre Drugog svetskog rata relativno mali grad, skoro da su svi znali. Porodični ljudi, kada su se sastajali, imali su samo dve teme: dnevnu politiku i “kako su deca? kako uče? kako su položili razred?”
Buntovan, kakav sam bio kao dečko, nisam voleo školu, sigurno i zato što su otac i majka toliko na nju polagali. U osnovnoj školi bio sam, čini mi se, odličan đak, ali već u gimnaziji naglo sam popustio i, sve do petog, šestog razreda gimnazije, jedva sam se provlačio kao, – “dobar đak”. A učio sam u, zbilja, elitnim školama. Prva dva razreda osnovne škole, u školi Kralja Petra I, u istoimenoj ulici (rodio sam se na stotinak metara od ove škole u Zadarskoj ulici, na Varoš-kapiji; i danas najviše volim taj kraj Beograda oko Saborne crkve, Kosančićevog venca, Kalemegdana), a druga dva razreda, kada smo se preselili sa Varoš-kapije, u školi kralja Aleksandra, u Dečanskoj ulici. Kada je došlo vreme za gimnaziju, roditelji su me upisali u Drugu mušku gimnaziju, koja se nalazila na mestu današnje zgrade “Politike”. Srušena je, nažalost, do temelja, za vreme aprilskog bombardovanja 1941. godine. Svuda u školama imao sam odlične nastavnike.
Vladeta Jerotić: Egocentrizam i ravnodušnost najveći neprijatelji vaspitanja odgovorne dece
Adolescentno doba značilo je za mene potpun preokret – u mišljenju osećanju, ponašanju. Od ekstravertnog, živog i nemirnog dečaka, koga su u dva maha hteli da isteraju iz gimnazije zbog nemirluka – do 15, 16. godine iz vladanja sam uvek imao na kraju godine trojku, a u toku godine i jedinicu, što je značilo “ukor nastavničkog saveta”; zajedno sa našim poznatim pesnikom i prevodiocem Dragoslavom Andrićem, bio sam najnemirniji učenik u razredu – u toku veoma burnog i složeno proživljenog adolescentnog doba, iz mene se iščaurio, na prilično iznenađenje i roditelja i rodbine, introvertan “mislilac” (blago ironično pomišljam na Rodenovog “Mislioca”), koji se, već na velikoj maturi u gimnaziji, odlučivao samo između dva fakulteta: teološkog i “čisto” filosofskog. Posle jedne ozbiljnije povrede oka i moga prvog “ozbiljnog” zaljubljivanja u jednu udatu ženu, oftalmologa, koja me je divno lečila i izlečila, odlučio sam da studiram medicinu (za koju je, istina, moj otac, odavno, “navijao”). A kad se jedan moj dobar drug naglo razboleo od shizofrenije, i posle godinu dana lečenja umro (od tuberkuloze pluća), čvrsto sam rešio da se upišem na medicinu radi psihijatrije. Verovao sam onda, u svojoj omnipotenciji, da ću razrešiti tajnu shizofrenije i kao psihijatar-psihoterapeut pomoći svim drugim shizofrenim nesrećnicima, kada ništa nisam mogao da uradim da spasem moga druga Dimitrija.
Naravno da sam u adolescentnom dobu, pa i malo kasnije, pisao stihove, priče; započeo sam i sa pisanjem dva romana, a čitavo vreme mladosti, sve do 14, pa, bogami, i do 40. godine, pisao sam dnevnik. Nalazio sam u njemu veliku utehu i radost; uobličavao sam svoja skrivena i tamna osećanja prevodeći ih u slova dnevnika, tesao sam rečenice i ne sluteći da ću jednom početi da se bavim ozbiljnije književnošću i književnom kritikom. Neke od pesama koje sam napisao posle Drugog svetskog rata, objavio sam u tadašnjem književnom časopisu “Svedočanstva” i doživeo oštru, a za ono vreme i opasnu kritiku, ni od koga manje, nego od Oskara Daviča. On je, tom prilikom, napao još nekoliko pesnika koji su se pojavili u istom časopisu kao – “dekadentne pesnike”. Ne mislim da je Davičova kritika bila razlog što sam pisao sve manje pesama, već je razlog bio u mojoj većoj naklonosti prema proznom kazivanju sebe.
Vladeta Jerotić
Izvor: rastko.rs
Vladeta Jerotić: Šta čini brak uspešnim i stabilnim, a šta uzrokuje razvod
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Nesiguran roditelj praktično poziva dete da preuzme kontrolu nad porodicom
Našle se tri porodice jednog vikenda da se prošetaju pa odvedu decu u bioskop. Usput svratili na igralište, deca se razjurila po spravama, neko se ljulja, neko ludira na vrtešci,...
Nisi ti više mali – Matija Bećković
Image by Artur Skoniecki from Pixabay NISI TI VIŠE MALI Nisi ti više mali Dogodine ćeš u školu Daj više budi čoek Alal mu majka Nisi ti više mali...
Vaspitanje u Nemačkoj: Stvarno mrzim što ovo radim, ali dete mora da nauči!
Američka autorka Sara Zaske je napisala knjigu o tome kako Nemci vaspitavaju svoju decu. Nemci konstantno rade na osamostaljivanju i osposobljavanju dece od malih nogu. „Kada god sam prokomentarisala kako...
Roditelji su dežurni krivci. Šta god da uradimo, “istraumiraćemo” dete.
Činjenica br. 1: Mi smo generacija roditelja koja je verovatno posvećenija, informisanja i brižnija nego ijedna ranije. Činjenica br. 2: Generacija smo roditelja koju više grize savest i o sebi...
Gluposti, nije generalno tačno da su jedinci egoisti , stipse i sve ostalo što im se nameće kao osobina! Sve je u vaspitanju i učenju da je lepo podeliti sa nekim i biti dobar prema drugima.
On i ne kaže da su jedinci egoisti i stipse nego da imaju predispoziciju to da postanu ukoliko u sebi svesno ne uguse taj poriv. Jedince je potrebno uciti da je egoizam loša osobina, kao sto ih ucimo da citajuci pišu. Deca koja odrastaju u višečlanim porodicama sama se nauče da je ljubav prema braci i sestrama vaznija od samoljublja i upravo ih ta ljubav spreči da postanu egoisti.
Glupost! Totalna, bas! Niko nije nikad voleo kad je bio mali sto je dobio brata ili sestru nego to nametnu roditelji, a uvek je jedno dete, ono koje je odgajano kao jedinac, bas ono, uspesnije od ostale dece, pa vuce druge na grbaci…uostalom, prica nesto covek koji nema dece i koji jedini nece da ucestvuje u placanju cistacice u svojoj zgradi…pa to sto je on egocentrican ne znaci da su svi, a njemu je ocigledno dobro, jer da nije, menjao bi.