Pored ponašanja mora promeniti i percepcija
Pokazalo se međutim da, ne samo da srećni brakovi ne poseduju recipročnu razmenu nego da je to karakteristika upravo nesrećnih brakova. Nesrećni parovi vode evidenciju onoga što su dali i primili, dok srećni parovi to čine bezuslovno.
Ova pogrešna pretpostavka je nastavila da se koristi u bračnoj terapiji čak i nakon što se pokazalo da nije tačna. Kao komentar na to, Gottman daje poređenje – to je kao kada bismo u lečenju opasne bolesti nastavili da koristimo ono što se pokazalo da pogoršava stanje pacijenta. Ova teorija je rezultovala u bezuslovnoj pozitivnosti kao intervenciji u bračnoj terapiji. Terapeuti su poučavali supružnike da budu ljubazniji prema svojim partnerima bez obzira šta dobiju zauzvrat. Zatim bi terapeut pitao klijente da diskutuju da li su primetili ono što je pozivitno ili ne. Robinson i Price su otkrili da nesrećni parovi primećuju manje onog što je pozitivno nego neutralan objektivan posmatrač za citavih 50%.
Kako sam od dresera životinja naučila da izdresiram muža
Tako da je utvrđeno da se pored ponašanja mora promeniti i percepcija. Međutim, to može biti veoma teško jer su istraživanja pokazala da ljudi koji daju negativne komentare o supružniku imaju tendenciju da odbace sve ono što je pozitivno i u suprotnosti sa onim 30 što su izjavili. Dalja istraživanja su potvrdila da je veoma teško promeniti negativnu percepciju kod supružnika. Model harmonije je nastao pod uticajem Harold Raush koji je objavio rezultate istraživanja o promeni koju parovi doživljavaju kada postanu roditelji. On je smatrao da postoje tri tipa bračnih parova. Prvi tip se dosta raspravlja, čak i oko manjih stvari, drugi tip izbegava koflikt u potpunosti i ima veoma malo psihološkog uvida i svesti, a treći tip je Harold nazvao ‘harmonični’ bračni par. Raush je smatrao da su prva dva tipa disfukcionalna.
U svom longitudalnom istrazivanju Gottman je otkrio da su obe hipoteze netačne. Kako oni parovi koji su često u konfliktu, tako i oni koji ga izbegavaju mogu imati srećne i stabilne brakove. Ustvari, on je otkrio da strastveni parovi koji se često raspravljaju su jedini koji imaju romantičan brak i nakon 35 godina braka. Kombinacija hipoteza koje su u konfliktu Primer 1: Hipoteza da je dominantnost u bračnom odnosu disfunkcionalna nasuprot hipotezi da je nedostatak dominantnosti disfunkcionalan. Gottmanovo istraživanje pokazuje da je podela moći ili jednakost u braku u smislu ‘prihvatanja uticaja (posebno muževog prihvatanja uticaja žene) značajna za stabilnost braka čak i među tek venčanim parovima, a posebno kada je reč o zlostavljanju u braku. Primer 2: model žena gonilac/muž koji se povlači je disfunkcionalan.
