Da li je ovako jedno pitanje opravdano, da li je danas aktuelno, ili je uvek takvo bilo? Šta znači uopšte voleti? Pojam ljubavi – davno nekada, juče, danas?
„Srećan je onaj koji ume da voli”
Herman Hese
Sve što živi / neki ožiljak
ima / beleg u detinjstva /
nezaraso čir
Sergej Jesenjin
Pretpostavljam da je u vekovima relativno stabilne patrijarhalne porodice, podržavane i od crkve i od države (reč je o zapadnoevropskoj, hrišćanskoj civilizaciji), pojam ljubavi bio relativizovan, s obzirom da se do braka dolazilo pogodbom, voljom i izborom roditelja, ređe otmicom ili, retko, zbilja ljubavlju, odnosno zaljubljivanjem (što je pre ostavljeno dobroj literaturi nego svakodnevnoj praksi). Patrijarhalna porodica (i ona balkanska) rađala je više dece koja su se od strane roditelja, uglavnom, podjednako volela, sa namerom da ih što ranije osposobe za samostalan život, kao uslov stvaranja nove porodice. Za razliku od ovako pretpostavljene, viševekovne patrijarhalne porodice, već od početka XX veka u Evropi, znatno sporije na Balkanu, patrijarhat – pod kojim treba razumeti oblik rodovske zajednice u kome preovlađuje očevo pravo, više ili manje potčinjen položaj žene, slaba individualizacija pojedinca, moć hrišćanske crkve (korisno upotrebljena na širenje „blage vesti” Isusovog učenja, ili zloupotrebljavana putem papocezarizma na Zapadu i cezaropapizma na Istoku) – najpre je sporo, a onda sve brže iščezavala. Bračni odnosi, dugo vremena, crkveno blagosiljani i građanski ozakonjeni, zamenjuju se vanbračnim odnosima sa ili bez dece, čestim razvodima već sklopljenih brakova, promiskuitetnim ponašanjem muškarca i žene (hedonistički tip življenja), sve češće svedenim na prolazne veze uspostavljene površnim poznanstvima, materijalnom koristi, emotivnom hladnoćom ili ravnodušnošću.
Kako u ovakvom jednom društvenom poretku, zasnovanom prvenstveno na potrošačkom mentalitetu, sumnjivom sticanju materijalnog imetka, praćeno sve primetnijim egocentrizmom, ali onda (što nikako nije na poslednjem mestu) sve bržim gubitkom religiozne potrebe življenja, odnosno preovladavanjem ateističkog ili ravnodušnog pogleda na veru (konkretno u zapadnoevropskoj civilizaciji, hrišćansku veru) – govoriti o ljubavi među ljudima, među polovima, među narodima, ljubavi u porodici!
Eto mogućeg, prvog odgovora na bolno i sve češće današnje pitanje: zašto je ljudima teško da vole? Odgovor glasi: jednostavno zato što nisu bili voljeni! Ako je tačno – što potvrđuje većina psihologa danas – da je dete „upijajući um”, što znači da se glavne odlike budućeg karaktera obrazuju najkasnije do kraja pete godine života deteta, onda je odlučujuće za budući čovekov erotsko-seksualni odnos da li je i koliko je ono voljeno od jednog ili (srećom) od oba roditelja. Razume se da je glavni uslov da roditelji zavole dete, njihov sopstveni odnos u ljubavi. Česte nesuglasice u braku, otvorene svađe i preljube, agresivna potreba jednog ili drugog bračnog partnera da vlada onim drugim – „Ako me voliš, ispunjavaj moju volju” – otvoreno ucenjivanje dece, kao i nevidljiva ili vidljiva borba partnera oko pridobijanja deteta za sebe, i na kraju (ili već na početku braka, kada se dete već rodilo) rastava braka – kako iz sveg ovog emotivnog i kognitivnog haosa među roditeljima, naučiti dete da voli! Koga da voli? Valjda najpre svoje roditelje, a onda u toku života bračnog partnera, prijatelja, svoj narod, svoju profesiju.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Slavimo samoživost i samodovoljnost, a prevrćemo očima na nenajavljene posete i porodična okupljanja
Piše: Željka Kurjački Stanić, psiholog i psihoterapeut Danas sam čula da je jedna američka država donela zakon da se roditeljima koji ne ispoštuju želju svog PETOGODIŠNJEG deteta da promeni pol,...
Dete nije igračka koja se može do punoletstva držati u kući a onda odjednom postati mudar, zreo čovek
Ovaj članak će se mnogima učiniti čudan, zato što ga je napisao psiholog. Kao što je poznato, psiholozi nas asociraju na razgovore o istraumiranom unutarašnjem detetu koje živi unutar svakog...
Kriminolog dr Ivana Stevanović: Deca su nam postala roboti jer dobijaju telefon sa godinu ili dve!
Dr Ivana Stevanović, direktorka Instituta za kriminološka i sociološka istraživanja, istakla je danas na televiziji K1 da moramo da uđemo u pravi proces žaljenja i pre svega u proces podrške...
Psiholog Tijana Mirović: Ne misle i ne osećaju svi isto, ne dižimo tenziju onda kada treba da je spuštamo
Piše: Tijana Mirović, psihoterapeut Bilo bi jako mudro da spavam, ali od 4:45 ne mogu. Pa kad već ne mogu, hajde da napišem nešto što mi je važno. Možda bude...
Nema komentara.