Vlajko Panović: Kad mi roditelji kažu: “Ne mogu ja da moje dete bude jedino…” a ja im odgovorim: “Vaše dete treba da bude jedino. U nečem dobrom, lepom.“

Dok su deca mala od njih pravimo božanstvo, a kad malo porastu pretvaramo ih u robove.

Nikad u istoriji ljudskog roda čovek nije živeo ni brže ni lakše ni jednostavnije nego što je to slučaj danas. A paradoksalno, s druge strane, ljudi su sve manje srećni, sve manje slobodni i sve manje sposobni, kako u vaspitavanju dece, tako i u snalaženju sa samim sobom.

I tehnika i tehnologija i mediji ponudili su čoveku jednu iluziju u kojoj on lako prevazilazi probleme, ali zapravo živi pocepan između realnosti i tog medijskog, virtuelnog sveta čiji je rob postao. Sve manje imamo vremena za porodicu kao zajednicu. I tu leži osnovni razlog zašto ne uspevamo da pomognemo svojoj deci da odaberu pravu stranu života i razlog što sve te zamke odrastanja od kojih su mnoge postojale i ranije, danas postaju aktuelnije nego ikad.

Jedna od njih je, evo, pitanje roditeljskog autoriteta. Neverovatno je da roditelji koji se uzmu iz ljubavi i iz ljubavi dobiju decu, u jednom trenutku postanu rivali. Umesto da budu partneri oni se pretvore u rivale. I to je jedan od najvećih razloga zašto porodica gubi obeležje zajednice i zašto ti problemi koji nekada i nisu bili problemi, sada postaju veliki.

Znamo da je osnovna uloga roditelja da pomognu deci da prepoznaju svoje potencijale, da ih kroz zdrave navike i stavove usmere da ih iskoriste, kao i da odaberu pravu stranu života umesto one tamnije, lošije koja im se nudi.

Kvalitet vremena koje roditelj provede s detetom igra u tome glavnu ulogu i daleko je važniji od kvantiteta
Imate roditelje koji su po ceo dan s decom, pa opet ništa od toga. Kvalitet odnosa je taj koji određuje sudbinu deteta. Ako mi svoju decu ohrabrujemo da se zdravo i odgovorno ponašaju, ako ih pohvalimo, pomazimo gledajući u oči, to će im i te kako pomoći da razviju svoju unutrašnju motivaciju da budu još bolji.

Međutim, savremeni čovek je sve izneo napolje i svoju svest okrenuo ka spoljašnjosti. Stalno očekuje senzaciju, nagradu, aplauz, reflektore, pa smo tako i s decom uradili. Od njih smo napravili robove. Ne početku ih tretiramo kao božanstvo, sve im dajemo i činimo, a onda kreće uslovljavanje.

Greške u ishrani

Roditelji tu mnogo greše. Umesto da puste decu da spontano odrađuju svoje obroke, oni ih ubrzavaju i uslovljavaju. Tu je čuvena ona formula “ako – onda”. AKO pojedeš malo šargarepe i belog mesa ONDA ćeš dobiti ovo ili ono. A deca, to treba da upamte roditelji, uče po modelu i sve upijaju. Za manje od sedam dana dobićete odgovor u vidu formule “hoću – ako”. Tu kreće jedan začarani krug, jedna igranka u kojoj ogroman broj roditelja istrajava. Ja sam pronašao direktnu povezanost u pogledu tih manipulacija sa ishranom, sa kasnijom anoreksijom, bulimijom i drugim poremećajima ishrane.

A kako bi trebalo uraditi?

Postoji trpezarija i u njoj sto. Tamo bi trebalo da jedemo. Ne dajte deci da jednu i piju van trpeze, ni mužu da pije pivo i jede ispred TV-a i kompjutera. Vratimo dostojanstvo zajedničkoj trpezi jer je to taj trenutak kad kvantitet prelazi u kvalitet. Kad gledajući jedni druge u oči omogućujemo da dete iskreno prizna ako je napravilo grešku ili mu otvaramo vrata da pita nešto što nije htelo.

Ako mi formiramo zajedničku trpezu, jako je važno da se i sledeća stvar izbegne. Majke treba da prestanu da sipaju hranu u tanjire članovima porodica. Moje iskustvo u Beogradu je da većina majki određuje šta će ko jesti, a deca kojima tako sipate sve to doživljavaju kao pritisak i ucenu. Zato mnogi od njih odbijaju i traže način da ovo ili ono izbegnu jer ne vole.

A kako uraditi? Pa, treba da napravimo dogovor. Svi smo za stolom, gde je to što su roditelji, trudeći se spremili i oni kažu: Izvolite, ovo je sve što imamo za danas i uzmite onoliko koliko vam treba. Tako će dete polako postati odgovorno da ono što sipa u svoj tanjir zapravo i pojede. Još je važnije to da nema pritiska, ucene, manipulacije i ta hrana će detetu prijati i u njoj će uživati. A to i jeste cilj. Ovoga roditelji nisu svesni. Treba da vratimo spontanost u obroku.

Šta je još važno?

Da nikad niko ne ustane od stola pre nego što svi članovi porodice ne završe obrok. Mi danas imamo neku situaciju koja ne liči na zajedništvo, a kao takva ona postaje prepreka komunikaciji u porodici. Nema spontanosti, prijatnosti, radosti. Taj zajednički obed jedna je od najčešćih zamki koje mnogi nisu svesni.

Ekran se može porediti s kuhinjskim nožem

Kuhinju ne možete zamisliti bez noža. Šta god da krenete da radite, trebaće vam. Ali taj isti nož, ako smo neoprezni, može napraviti posekotinu, može nas ubosti ili povrediti. Tako treba da shvatimo i ekrane i ono što se u njima događa.

Kompjuteri su fenomenalne naprave koje nam pomažu da lakše živimo, ali samo AKO znamo da ih upotrebimo. Sva ta tehnika i tehnologija treba da nam služi, a ne mi njoj da budemo robovi. Važno je prepoznati taj momenat kada prelazimo granicu u kojoj nam digitalni uređaji služe i počinjemo umesto toga da služimo mi njima.

To se najbolje vidi u video-igricama. One zapravo i nemaju nijedan element igra. Imaju elemente zabave, rata, uzbuđenja, rivaliteta, ali nema radosti. A radost je osnovni element igre. Terminološki gledano, video-igrice imaju pogrešan naziv.

Zašto ne treba da se ljutimo na decu ako dobijemo odgovor “sad ću” dok igraju igricu?
Koncepcija video-igara je takva da tu nema pauze, poluvremena, polugodišta ni onih terminoloških odrednica na koje smo mi navikli kad organizujemo svoje vreme. Tamo je sve uzbuđenje i mnogo se toga događa tako da je okupirana kompletna svest i remeti se osećaj za vreme. Dete se do te mere udubi da je, boreći se s nekim neprijateljem u ekranu, zov majke za njega samo smetnja.

Šta treba uraditi?

Princip pune i prazne čaše. Deci treba pomoći da otkriju radost života kroz igru. Da se bave različitim veštinama, razviju hobije i interesovanja. Ali za to treba da se potrudimo i uložimo napor. Nije dovoljno samo odvesti ih na engleski i time skinuti brigu sa sebe. Moj savet je: sedite s njima, gledajte ono što oni gledaju, igrajte ono što igraju pa pokušajte da razgovarajući s njima, oni formiraju svoj vrednosni sud i stav.

Ispričaću jedan primer koji ima veze s Jugio kartama koje su nekad bile jako popularne i roditelji su ih kupovali deci na veliko, čak i ako im se to nije dopadalo jer su na njima bila nekakva čudovišta. Svakako ništa lepo. Sedeći u jednoj grupi dece, izvadio sam iz mantila jednu tu kartu i zamolio prvog dečaka do sebe da mi kaže kakva je pošto ja kao ne vidim dobro. Njegov odgovor je bio: “Lepa je”. Onda sam i ostalu decu to isto pitao i odgovori su bili slični. Vratio sam se prvom dečaku i zamolio ga da mi kaže šta mu je tačno na karti lepo. On se tad možda prvi put zadubio, pogledao, malo sagnuo pogled i rekao: “Nije lepa.” A kakva je, pitam ja. “Pa ružna.”

Šta se tu zapravo desilo? On je tad tek prvi put pogledao. Svesno, organizovano, namerno i doneo svoj stav i vrednosni sud. Onaj koji odgovara realnosti. Sve ono pre toga bio je sud MASE. I tako ogroman broj roditelja zapravo podleže pritisku dece koja neosvešćeno zato što drugi nešto imaju, žele to i oni i onda pritisnu roditelje koji onda dođu i kažu meni: “Ne mogu ja da moje dete bude jedino…” A ja im onda kažem: “Vaše dete treba da bude jedino. U nečem dobrom, lepom. Neka bude u tome vođa.”

(Dr Vlajko Panović o zamkama roditeljstva)

Izvor: Zelena učionica

spot_img
spot_img
spot_img

Najnovije

Kod kuće se opuštamo i postajemo svoji – u najgorem izdanju. Za koga da se sređujemo? Za partnera, decu, mačku?

I tako, godinama, polako se pretvaramo u ljude koje ni sami ne bismo želeli da sretnemo na ulici.

Stigla REŠENJA TESTA IZ MATEMATIKE – proverite tačne odgovore

Nakon polaganja testa iz matematike u okviru male mature, đaci su samo na korak do kraja - sutra test iz izbornog predmeta

Važno za srednjoškolce: Kada će početi da se polaže DRŽAVNA MATURA

Odlagana iz tehničkih razloga, državna matura će se ipak polagati nakon probne verzije

Zar je moguće da su u ovoj državi konji plaćeniji od učitelja?

Priprema za život se ne može dešavati u zatvorenim sobama zvanim učionica, ako nam je iskreno stalo do škole po meri deteta

Za dobrotu je potrebna samo prilika koju treba iskoristiti (VIDEO)

Jedna sitnica može probuditi dobro u svakom čoveku, potrebno je samo prepoznati priliku i učiniti dobro delo

Pratite nas

KOMENTARI

LEAVE A REPLY

Please enter your comment!
Please enter your name here

SLIČNI ČLANCI KOJI VAS MOGU ZANIMATI:

spot_img
spot_img