Obično im govore: „Srce mamino, pile babino, ako pojedeš malo belog mesa i šargarepe, dobićeš to i to…“ Zapamtite, deca uče po modelu, upijajući sve, kao sunđer. Za svega sedam dana takav roditelj dobiće od deteta odgovor: „Hoću, ako…“ I tu počinje neprestana „igranka“.
Kažu da deca i časovnici ne smeju neprestano da se navijaju, valja ih nekada pustiti i da idu. Ali, šta sa situacijama u kojima deca, nepripremljena za svet oko sebe, ostanu uskraćena čak i za osnove dobrog vaspitanja ili prepuštena sama sebi? U istoriji ljudskog roda, kažu, čovek nije živeo brže i jednostavnije, ali su tehnika i tehnologija tako usavršile ljudska čula, da se čovek i sam ulenjio.
Paradoks savremenog doba je da su ljudi sve manje srećni, radosni, slobodni i sposobni, i u vaspitavanju dece, i u snalaženju sa samim sobom. Tehnika, tehnologija i mediji nude čoveku iluziju da lako može da prevaziđe sve životne probleme, zbog čega ljudi sve više žive „pocepani“ između realnosti i virtuelnog, odnosno „kobajagi“ sveta, poručuju psiholozi današnjice. Moderan čovek ima sve manje vremena za porodicu kao zajednicu što je, kažu, osnovni razlog što ne uspeva dovoljno dobro da pomogne svojoj deci kako bi ona mogla da izaberu dobru stranu života. Jer, pravo je pitanje zašto su zamke odrastanja, od kojih su neke i ranije postojale, sada aktuelnije nego ikada?
Stručnjaci tvrde da uzroke, možda, treba tražiti u pojmu roditeljskog autoriteta. Neverovatno je, kažu, da neki od onih oni koji su iz ljubavi ušli u brak i u njemu dobili decu, u jednom trenutku prestaju da budu partneri i postaju rivali. Tako porodica gubi obeležje zajednice, a danas su roditelji, nažalost, sve češće rivali, a ne partneri. Osnovna uloga roditelja je da deci pomognu, da prepoznaju njihove potencijale, ohrabre ih i omoguće da deca te potencijale razviju, pre svega kroz zdrave navika i stavove, odnosno, kroz usvojeni sistem vrednosti, koji će im omogućiti da se opredele za dobru stranu života (jer, stalno im se nudi i ona loša). Takva deca umeće da preuzmu odgovornost za svoje ponašanje.
“Ako tokom odrastanja ohrabrujemo decu da istraju u usvajanju navika i odgovornog ponašanja, dovoljno je da ih pomazimo, pohvalimo, da ih gledamo u oči dok ih slušamo, da bi ona umela da razviju unutrašnju motivaciju.”
Na pitanje kako da više vremena sa svojom decom provode roditelji preopterećeni poslom, jer pojedini, u borbi za opstanak na različitim radnim mestima rade i po 16 sati dnevno, klinički psiholog Vlajko Panović odgovara tvrdnjom da je važniji kvalitet, od dužine zajednički provedenog vremena. Jer, kaže: postoje roditelji koji po čitav dan provedu zajedno sa svojom decom, ali – nema efekta:
– Kvalitet odnosa je taj koji određuje sudbinu deteta. Ako tokom odrastanja ohrabrujemo decu da istraju u usvajanju navika i odgovornog ponašanja, dovoljno je da ih pomazimo, pohvalimo, da ih gledamo u oči dok ih slušamo, da bi ona umela da razviju unutrašnju motivaciju. Savremeni čovek je sve izneo napolje. Mediji su uticali da svoju svest okrene ka spoljašnjoj realnosti i da stalno kao nagradu očekuje spektakl, senzaciju, kameru. reflektore i aplauz. Zbog toga smo decu pretvorili u robove. Na početku u njih gledamo kao u božanstva, sve im dajemo i činimo, a onda kreće uslovljavanje. Evo, recimo, primera kako roditelji prave katastrofalne greške. Umesto da puste decu da spontano pojedu obrok, oni ih požuruju i uslovljavaju. Obično im govore: „Srce mamino, pile babino, ako pojedeš malo belog mesa i šargarepe, dobićeš to i to…“ Zapamtite, deca uče po modelu, upijajući sve, kao sunđer. Za svega sedam dana takav roditelj dobiće od deteta odgovor: „Hoću, ako…“ I tu počinje neprestana „igranka“. Našao sam direktnu povezanost u pogledu tih manipulacija sa kasnijom bulimijom, anoreksijom, ili sa drugim poremećajima u ishrani. Takav model ponudili su roditelji, a deca usvojila – pojašnjava Panović.
Njegov savet je da se, u takvim situacijama, vrati dostojanstvo zajedničkoj trpezi, da se porodica okupi za jednim stolom, da se članovi familije pogledaju u oči, da dete iznese problem koji ima ili da ga roditelji, ako je zaslužilo – pohvale.
Omogućiti deci pravilne izbore
U naše živote, smatraju i psiholozi, i sociolozi, treba vratiti spontanost i zajedništvo, koje je moderno doba usput zagubilo. Savremena porodica umnogome se razlikuje od tradicionalne, a i dalje postoje prednosti tradicionalnog koje je potrebno vratiti i oplemeniti.
– Naravno da niko od nas nije za vraćanje civilizacije unazad, niti je to moguće, ali činjenica je da moderna tehničko-tehnološka pomagala, umesto da nam omoguće slobodu izbora, neretko dovode do toga da postajemo njihovi zarobljenici. Tradicionalna porodica imala je ognjište, kao mesto u domu oko kojeg se porodica okupljala svake večeri posle napornog rada u polju, školi. Ognjište je bilo mesto gde su ljudi grejali, a bilo je i najosvetljenije u domu, mesto gde su razmenjivane devne informacije i događaji, deljena uputstva i saveti, kritikovani neposlušni. Danas takvo mesto nemamo ni u metaforičkom, simboličkom obliku: svako u svojoj sobi ima televizor, kompjuter, mobilni telefon, ognjište smo zamenili samoizolacijom – opominje Panović.
Neverovatan je podatak da decu u Srbiji danas podiže nešto manje od 40 procenata samohranih majki, što ukazuje na poremećenu strukturu porodice i na krizu očinske uloge. U takvim disfunkcionalnim porodicama ometa se osnovno – usvajanje radnih navika koje su vrlo bitne za postizanje samopoštovanja, ali i odgovornog ponašanja jednog deteta. U Ustavu Srbije precizira se da je porodica dužna da zaštiti razvoj, ne samo fizički, već i da omogući pravilan emocionalni i duhovni razvoj deteta. Neki zakoni u koliziji su sa Ustavom, zato što roditelje onemogućavaju da zavire u karton svog deteta posle 15-te godine.
“Kao da se sve radi da deca ne usvoje ni navike, ni granice, zbog čega nemaju samopouzdanje, ne mogu da usvoje odgovorno ponašanje”
Vlajko Panović kao poseban problem navodi to što se deca odgajaju kao božanstva, što onemogućava njihovu pripremu za realan svet, a povećava agresivne odgovore:
– Često porodica, nekompletna zbog odsustva oca uslovljava neravnomernu raspodelu uloga, ne postoji zajednički organizovano vreme, bar ne u onoj meri koja je potrebna da roditelji deci prenesu svoja iskustva, omoguće pravilne izbore i da ih nauče da se opredele za istinske, proverene vrednosti, koje se odnose na lepotu života, red, rad, toleranciju i strpljenje. Kao da se sve radi da deca ne usvoje ni navike, ni granice, zbog čega nemaju samopouzdanje, ne mogu da usvoje odgovorno ponašanje Zato danas mnogima nedostaje, ne samo odgovornost za datu reč, već i za ponašanje. U savremenoj porodici nema dovoljno razgovora, nema dijaloga. Osnovna formula ljubavi kaže: da bi se ljudi voleli, moraju se poznavati. A da bi se poznavali, ljudi moraju da razgovaraju. A da bi tazgovarali – moraju da imaju vreme i mesto gde će razmenjivati iskustva, pomoći mladima da ono što tokom dana usput „pokupe“ u sebi podvedu pod dobro ili loše. Zbog toga je neophodno da i roditelji dobro razumeju realnost u kojoj odrastvaju njihova deca. Jer, realnost govori da je danas mnogo roditelja koji galame na svoju decu, a psihološki – to je uvek kontraproduktivno. Dva straha sa kojima se čovek rađa su od glasnog, iznenadnog zvuka i od gubitka podloge. Svaki povišeni ton u kući, a danas je takvih, nažalost mnogo više, nego strpljivog i tolerantnog razgovora, kod dece izaziva frustraciju – smatra Panović.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Dejan Živković: Osuđeni smo na SLOBODU, a samim tim i na odgovornost
Okolnosti nam mogu pomoći, a mogu nam i odmoći, ali šta to u stvari znači? Po pitanju odgovornosti u potpunosti se slažem sa poznatim francuskim filozofom Sartrom koji je rekao...
Ako želite uspešnu decu, nauka kaže da ih hvalite na ovaj način! (Mnogi roditelji rade potpuno suprotno)
Ako biste znali da samo način na koji hvalite decu i razgovarate sa njima o uspehu može značajno da poveća šanse za njihov uspeh u životu, da li biste to...
Biljana Vasić: Eksterno blamiranje – i kako sam prvi put u životu dobila dvojku u školi u kojoj radim!
Najviši nivo provere za prosvetnog radnika je eksterna evaluacija. Kod nas sve mora da se zove napadno pametno i sa stranim prizvukom i oduvek se pitam zašto se nisu krstili...
Dr Vladimir Đurić: Kad na kasi vidiš nekoga sa 3 Kinder jajeta u korpi ko je shvatio istine važnije od svih
Da mi popravi dan... Da se nasmešim... I da znam... I koliko unuka ima... I koji je dan u nedelji... Tri puta kinder jaje... Tri puta haribo medvedici... Tri puta...
E vala na mene su moji vikali i lupali mi ćuške, al’ zato nisam izrastao u debila i narkomana u koje su izrasli ovi koji su l
E vala na mene su moji vikali i lupali mi ćuške, al’ zato nisam izrastao u debila i narkomana u koje su izrasli ovi koju se “lepo” razgovarali sa decom. To sto je za vas nasilje nad decom, to je zapravo ucenje i vaspitavanje deteta. Nece niko sutra sa njim da prica na ulici nego ce da ga ponizava i zajebava. Zato treba tuci decu kad nesto pogresno urade, da ne bi kasnije oni tukli vas. To je za njihovo dobro, a ne zato da bi se nad njim izivljavali.
Odlican tekst! To je to. Samo fali jos po koji konkretan savet kao odgovor na pitanje iz naslova…
Poštovani,
prilog je odličan i trebalo bi ga više objavljivati !
Dr Vlajko Panovic je sjajan strućnjak, pre svega humanista,
pozitivan i velikog srca – empatičan !
Organizovati predavanja dr-a Vlajka Panovica što je više moguće !
Bravo za izbor gosta !
Slobodanka Obradovic