Ako ste rođeni devedesetih godina, onda sve verovatno kao i većina vaših vršnjaka dobar deo detinjstva proveli pentrajući se po drveću i skupljajući slasne, ponekad crvene a ponekad žute plodove, a posle ih i jeli ili se gađali njima. Čuvene džanarike obeležile su odrastanje više generacija, a danas ih više niko ni ne gleda.
Zaista, drveće koje krasi beogradske parkove, ulice, šetališta i livade danas uglavnom stoji zaboravljeno od dece. Niko više ne jede džanarike pa današnji klinci nemaju pojma kakvu im besplatnu poslasticu njihov grad svakodnevno pruža.
Deca devedesetih su se delila na one koji vole žute i one koji vole crvene – one koje nisu jeli, njima su se gađali međsobno. Mame se još uvek jako dobro sećaju fleka koje su se teško skidale, ali i bolova u stomaku s kojima su se deca vraćala kući kad pojedu više nego što treba.
Džanarika, koju mnogi nazivaju divljom šljivom, danas se uglavnom koristi za proizvodnju džemova u fabrikama jer ima jako neutralan ukus pa može da služi kao baza za razvno voće. Otkupljuje se po smešnoj ceni od osam do deset dinara po kilogramu, a domaćice koje od nje prave sokove su zaista retke.
A deca, koja danas pored ovog drveća prolaze gledajući u telefone i ni ne obraćajući pažnju da gaze po najlepšim plodovima koji su pali, nikad neće znati kako je dobar osećaj kad se popneš skroz na vrh drveta i dohvatiš baš tu poslednju džanariku. Za to je čak vredelo i pasti!
Izvor: 24 sata
