Piše: Ljubinka Boba Nedić
Moja ćerka upravo završava gimnaziju. Šta je dobila od škole – dobila je. Volela bih da sam je rodila u nekoj drugoj zemlji, i da joj je školovanje ponudilo više uživanja i pravog znanja, a manje bubanja i stresova.
Kada bi postojao način da se sve ispravi, da škole budu adekvatno opremljene i da ne ostane bez posla nijedan nastavnik ili učitelj koji kvalitetno radi svoj posao i koji je prosvetu odabrao kao poziv, a ne usputnu stanicu do boljeg posla – volela bih da je moje dete moglo da ide u drugačiju školu. Da sam je ja pravila, izgledala bi otprilike ovako.
Osnovna škola – do četvtog razreda
U školu bi se polazilo sa šest godina. Prva četiri razreda deca bi imala jednog učitelja. Ne bi bilo ocenjivanja, a napredak bi se pratio čekiranjem stepena postignuća u različitim oblastima. Osim znanja i veština, pratile bi se i socijalne veštine.
Odeljenja bi imala po 20 đaka. Svako odeljenje bi imalo svoju veliku učionicu i svoje ormariće ispred nje. Naravno da bi se deca preobuvala ispred učionice, da bi u učionici mogla i da sede na podu, kad god treba. Naravno da bi knjige i pernice ostajale u školi, a radni listići i razne vežbanke kod kuće.
Nastava ne bi počinjala pre 9 sati. Učenici bi imali po tri časa dnevno sa svojim učiteljem, i sa njim bi učili da čitaju, pišu i računaju. Znači – maternji jezik i matematika. Postojao bi i još samo jedan predmet, veoma nalik na poznavanje prirode i društva (a može i baš taj). Za ovaj predmet učionice bi bile opremljene raznim učilima, pomagalima koja bi doprinela razumevanju sveta oko nas, a ne bubanju. Ovaj predmet bi se najmanje držao o učionici. Priroda nije u učionici, a društvo jeste samo delimično. Ne bi postojao fiksni raspored časova, već bi učitelj imao mogućnost da raspoređuje časove na način koji je najbolji za učenike. Danas tri časa prirode i društva, jer idemo u obližnji park – može! Učitelji bi određivali i kada je vreme za odmor, ne duži od 10 minuta.
Nakon ta tri časa, čulo bi se zvono, i đaci bi imali sat vremena za osmišljenu igru. Morali bi da se kreću, da trče, skaču, ili igraju društvene igre. Zbog toga je potrebna velika učionica koja se lako može podeliti u tematske celine, i pametno uređeno školsko dvorište.
Zatim bi imali pauzu za ručak i to u školskoj kantini. Mogli bi da biraju da li će jesti obrok koji su poneli od kuće, ili ono što se sprema u školi. Pekare, sendvičare, palačinkarnice ne bi smele da se nađu blizu škole. U školi bi se pili samo voda i čaj.
Nakon toga bi imali još dva časa, po izboru. Likovno, muzičko, informatika, sport – ko šta voli! Te časove bi držali učitelji koji su se specijalizovali za te oblasti. Ne nastavnici, jer je rad sa mlađim razredima specifičan. Potrebna su različita metodička i didaktička znanja za rad sa učenikom prvog i osmog razreda.
Jednom mesečno bi đaci, umesto redovne nastave, imali tematski dan. Tu bi moglo da se pusti mašti na volju. Taj dan bi osmišljavali zajedno glavni učitelji, specijalizovani učitelji, deca i roditelji. Ne bi ih propisivalo Ministarstvo. Volja vam da kuvate s decom – kuvajte, uz pomoć roditelja, naravno. Hoćete da plešete celog dana – može i to. Hoćete da uramljujete crteže, koričite dečje pisane sastave, pravite ukrase pred Novu godinu, idete na izlet, organizujete piknik, pravite priredbe, humanitarne akcije, prodajne izložbe, rekonstruišete narodne običaje – sve može! Kako se dogovorite! Koliko meseci, toliko tematskih dana, pa puta četiri razreda – za sve ima vremena. Postojale bi jednodnevne ekskurzije.
