U mojoj idealnoj školi, niskopodni autobusi prevozili bi đake od škole do kuće, i obratno.
Postojala bi mogućnost produženog boravka, zbog radnog vremena roditelja, ali bi se to plaćalo. Ne mnogo, ali ipak bi. Tada bi sa decom mogli da provode vreme studenti na praksi, nezaposleni učitelji, psiholozi , pedagozi, vaspitači… Oni bi se angažovali po ugovoru.
Osnovna škola – od petog do osmog razreda
Odeljenja bi ostajala u istom sastavu. Učenici bi imali sedam obaveznih predmeta: maternji jezik, matematiku, prirodne nauke, društvene nauke, strani jezik, umetnost i fizičku kulturu. Za te predmete bi imali stalne nastavnike. Jedan od njih bi bio odeljenjski starešina. Maternji jezik bi imali svakog dana, sva četiri razreda. Sve ostalo po tri časa nedeljno, sva četiri razreda. Informatika se ne bi izučavala teorijski, i kao izdvojeni predmet, već bi bila integrisana u ostale predmete. Kroz časove jezika bi učili da formatiraju tekst; kroz časove matematike da koriste Excel (na primer); na časovima umetnosti bi učili da koriste jednostavnije programe za dizajn; na časovima stranog jezika koristili bi neke od brojnih resursa za učenje jezika, ali i Skype za komunikaciju sa vršnjacima sa odgovarajućeg govornog područja; na časovima prirodnih i društvenih nauka učili bi da koriste pretraživače, prave prezentacije i sl. Opremljenost učionica računarima bi se podrazumevala.
Fizička kultura bi bila veoma važan predmet. Osim korektivnih i vežbi oblikovanja, učile bi se osnove raznih sportova, osnove zdrave ishrane i sl.
Učenici bi imali 23 obavezna časa nedeljno. U petom i šestom razredu imali bi još dva časa nedeljno (znači, ne više od pet dnevno) za izborne predmete. U sedmom i osmom još dva (dva puta nedeljno po šest časova). Posle četvrtog časa imali bi pauzu za ručak. Časovi bi trajali po 50 minuta, odmori po 10. Ručak bi bio oko 13h. Ta pauza bi trajala sat vremena, da se deca malo i odmore.
Nakon obaveznih i izbornih predmeta, imali bi još dva časa za sekcije. Moja idelana škola bi imala salu za ples, učionicu sa muzičkim instrumentima, radionicu za razvijanje raznih manuelnih i kreativnih veština. Pošto maštam, dozvoljavam sebi da u svakom gradu postoji bar jedan školski bazen i klizalište. Samo za đake!
Naravno, i ovde bi postojali tematski dani, nalik na one u mlađim razredima, ali sa drugačijim sadržajima, u zavisnosti od interesovanja učenika i roditelja.
U ovom segmentu školovanja postojale bi ocene. Ne bi postojala takmičenja. Nakon šestog razreda, učenici bi se blago usmeravali ka prirodnim naukama, društvenim naukama ili umetnosti. Tada bi im četiri časa izbornih predmeta bila baš iz tih oblasti. Usmeravanje bi se vršilo na osnovu postignuća u petom i šestom razredu, ali i u dogovoru sa roditeljima i učenicima. Na osnovu toga bi se mogla lakše kreirati i upisna politika u srednjim školama. Učenici bi na kraju šestog i osmog razreda polagali nacionalne testove iz svih teorijskih predmeta. Rezultati tih testova bi pre svega služili nastavnicima za korekcije u daljem radu. Ukoliko bi ocene sa testova značajno odudarale od ocena tokom školske godine, posledice bi snosili nastavnici. Tada bi morali da ocenjuju objektivno. Ne bi bilo maturskog ispita. Zbog objektivnog ocenjivanja, opšti uspeh bi bio sasvim dovoljan kriterijum za upis u srednje škole.
I u starijim razredima ekskurzije bi bile jednodnevne, ali bi zato bila organizovanja kampovanja u prirodi za one koji to žele. Trodnevna, na primer.
*****
U mojoj idealnoj osnovnoj školi ne bi postojali besmisleno dugi letnji i zimski raspusti. Mislim da đaci posle letnjeg raspusta od dva i po meseca mogu samo da izgube radne navike. Letnji raspust od šest nedelja je sasvim dovoljan. Zato bi tokom školske godine imali još šest pojedinačnih nedelja mini-raspusta. Ukupno 12 nedelja, što je malo manje nego što imaju sada.
