Ispitivanje
Ocenjivanje je javno, unutar razreda.
Vrlo često učenici sami procenjuju svoje znanje, a ponekad i jedni druge ispituju i ocenjuju. Kad, na primer, ispitujem prirodu i društvo za odličnu ocenu, učeniku ne postavljam niz potpitanja da bi tačno odgovorio, ne klimam glavom sugestivno kako bih ga podstakla ili potvrdila njegov tačan odgovor, niti mu pomažem šuškajući prvi slog tačnog odgovora.
Kriterijumi vrednovanja znanja i zalaganja učenika sasvim su jasni i dostupni roditeljima, pa se oni i sami mogu uveriti što je sve potrebno za odličnu ocenu.
„Danas ne stižemo to da kupimo, kupićemo neki drugi put” – pribor naš svagdašnji. Možda zvuči smešno, ali zbog takvog odnosa prema obvezama s nekim roditeljima vodim veliku borbu.
Učenici ponekad nemaju sveske, ne donesu potreban pribor za likovno, ne drže se rasporeda, za projekt „Jedi zdravo, budi zdrav” ne donesu nijednu namirnicu, ali prvi su u redu kad treba kušati slatkiš. Prvi put svakom učeniku progledam kroz prste, pozajmim mu ono što mu nedostaje, snađemo se, no onda zaboravljanje pribora polako pređe u naviku ili mi pak roditelj na individualnim razgovorima kaže:
„Znate, mi radimo i ne očekujete valjda da svakog dana zavirujemo u školsku torbu sveg deteta i pazimo šta mu je potrebno!”
Još nisam nabavila čarobni štapić pomoću kojeg bih mogla, zatreba li, da stvorim 10 dodatnih svezaka ili pet vodenih boja ili, pak, kao neki dan, 12 crnih flomastera. Ali roditelju je važno samo njegovo dete, a ja u razredu imam dvadeset troje dece! Roditelj ne nabavi za svoje jedno dete, a kako ću ja za njih desetoro…
Moji đaci rado mi pričaju svoje male životne priče. Slušajući ih, jasno mi je da naš razred postaje važan deo njihovog života, njihova nova porodica. Povezanost s tom školskom porodcom kod nekih učenika je posebno snažna i dugotrajna.
Stoga molim roditelje da veruju mojim procenama, a u vlastitoj kući neka budu principijelni roditelji koji će od svoje dece tražiti da reše zadatke koji su im namenjeni. Neka učestvuju u životu svoje dece i u vlastitom domu, govore o školi afirmativno podstičući ih na učenje.
■ Volela bih da roditelji pročitaju ovaj tekst i veruju učiteljici svoje dece.
Oni neka budu roditelji, a meni neka dopuste da budem učiteljica!
Jer, nije isto brinuti o jednom detetu ili o njih dvadeset troje.
Sandra VUK
Izvor: skolskiportal.hr
