Ako nam je stalo do naše dece i budućih generacija, moramo preokrenuti užasan trend kome smo svedoci poslednjih pola veka. Moramo detinjstvo vratiti deci.
Neki ljudi smatraju uskraćivanje igre mladuncima životinja u naučne svrhe nemoralnim. Ali razmislite o ovome: tokom poslednjih 50-60 godina, našoj deci neprestano sve više uskraćujemo igru. U školama se odmori skraćuju, domaćih zadataka je sve više a pritisak da se bude uspešan raste.
Piše: Piter Grej
Kao bio-psiholog istraživač sa doktorskom diplomom, u životu sam dosta učio. Prilično sam dobar u rešavanju problema, kako na poslu tako i u životu, ali to ima malo veze sa mojim školovanjem. Učio sam algebru, trigonometriju, račun i razne druge vrste matematike, ali ne mogu da se setim da sam se ikada sučio sa problemom, čak i u mojim naučnim istraživanjima, koji je zahtevao ta znanja. Ono malo usko specijalizovane matematike koja mi je bila potrebna – naučio sam na poslu.
Pročitajte i: Pitam se, pitam se… gde nestade dečja igra
U prave probleme sa kojima sam se suočavao u životu spadaju oni fizički (kako rukovati nekom mašinom ili otčepiti wc šolju), društveni (kako zainteresovati za sebe ženu iz snova), moralni (da li dati učeniku koji je pao na testu prelaznu ocenu zbog truda) i emocionalni (izlaženje na kraj sa tugom nakon što mi je umrla prva žena ili zadržavanje pribranosti kada sam na klizanju propao kroz led). Većina problema u životu ne može se rešavati formulama ili zapamćenim odgovorima poput onih koje učimo u školi. Oni zahtevanju prosuđivanje, mudrost i kreativnost koje stičemo kroz životna iskustva. Deci, ta iskustva dolaze kroz igru.
“Većina problema u životu ne može se rešavati formulama ili zapamćenim odgovorima poput onih koje učimo u školi. Oni zahtevanju prosuđivanje, mudrost i kreativnost koje stičemo kroz životna iskustva. Deci, ta iskustva dolaze kroz igru.”
Ja sam srećković. Odrastao sam u Sjedinjenim Državama tokom 50-ih, na vrhuncu razdoblja koje istoričar Hauard Čudahov naziva “zlatim dobom” slobodne igre. Nekoliko decenija ranije izgubila se potreba za dečijom radnom snagom, a odrasli još nisu počeli deci da oduzimaju novostečene slobode. Išli smo u školu, ali to nije bila tako velika stvar kao danas. Školski dan trajao je šest sati, ali smo u osnovnoj školi imali pauze od pola sata pre- i popodne, i sat vremena pauze za ručak. Nastavnici su nas tek ovlaš nadzirali iz daljine, ali i tada su retko intervenisali. Rvali smo se po školi, penjali na drveće u obližnjim šumama, igrali sa noževima a zimi organizovali bitke u grudvanju. Ništa od toga danas ne bi bilo dozvoljeno u državnim školama. Van škole, obavljali smo nešto kućnih poslova i neki od nas su radili kao raznosači novina (što nam je ulivalo osećaj zrelosti i obezbeđivalo sopstveni novac), ali smo veći deo vremena bili slobodni – slobodni da se satima slobodno igramo svaki dan posle škole i čitave dane vikenda kao i tokom celog leta. Domaći zadatak u osnovnoj školi nije postojao a u starijim razredima je bio minimalan. Postojalo je opšte imlicitno uverenje da je deci potrebno mnogo vremena i slobode za igru.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
Pet stvari na koje treba da mislite kad se obraćate detetu
Stručnjaci stalno naglašavaju koliko je važna komunikacija sa decom, čak i kad su ona mala. Skupili smo na jednom mestu nekoliko veoma korisnih saveta koji će vam pomoći da poboljšate...
Detetu nije potrebna „požrtvovana“ mama
Na formiranje mojih vaspitnih nazora uticaj su izvršile dve žene. Obe su imale malo preko pedeset, obe su imale muževe, decu, unučad, i obe su radile sa mnom u jednoj...
Ovako počinje sistem(at)sko upropašćavanje rođene dece
Zovem juče s posla najstariju kćerku i razgovor teče otprilike ovako: – Srećo, kako si, šta radiš? Jesi li jela? Jesi li se umorila danas u školi? – Mama, dobila...
Ne mogu napolje, moram na solfeđo: Mama mi je nametnula 1001 obavezu i nisam imala normalno detinjstvo, krivim je i dan-danas za to
"Ne mogu da se igram danas posle škole jer onda idem na solfeđo... Ne mogu ni posle toga, jer radim domaći, a onda sam na folkloru... Ne mogu ni sutra tad...
Ovaj tekst je u totalnoj suprotnosti sa tekstom o majci Tigru. Neka gospdja Papan to objasni. Ovaj tekst negira onaj prvi!!