Priredila Zorica Marković
Arik Sigman u knjizi „Savršeno telo – srećan život? Kako žudnjom za savršenim telom uništavamo sreću“ (Psihopolis, 2018) kaže da je previše često morao da ispravlja probleme nastale zbog poremećaja u ishrani, a i sam kao otac, kaže, ne bi voleo da njegove ćerke pod „kulturološkim nasiljem“ poveruju da su debele. Kaže da osetljivost žena na vlastito telo nije razumeo dok nije zašao u zrelo doba, ali da je istinsko prosvetljenje doživeo kada mu je prvi put postavljeno pitanje „da li me ova haljina čini debelom.“ Savet Džordža vašingtona da je uvek najbolje biti iskren, nije mu bio od velike pomoći jer je odgovorio: „Ne dušo, tvoje salo te čini debelom.“
On kaže da većina muškaraca pretpostavlja da se žena, koja je inače samouverena, ne opterećuje preterano sitnicama kao što su malo sala illi poneko ostrvce celulita. Ipak, i one najsposobnije, najpametnije, najosnaženije žene uspevalo je da porazi nezadovoljstvo sopstvenim telom. On, ipak, kaže da je za muškarce to pitanje, bar bi trebalo, da bude izuzetno važno, jer su žene važan deo njihovih života. A ni oni sami nisu imuni na nezadovoljstvo vlastitim telom. On, međutim, kaže da je nezadovoljstvo izgledom postalo toliko dominantno među devojkama i ženama da se danas opisuje kao „normativno nezadovoljstvo“. Na Instagramu je postalo najvažnije pitanje kako izgledate odmah posle porođaja i jeste li podigli lestvicu po pitanju tela koje se nije maklo pre i posle.
Plodove današnjeg normativnog nezadovoljstva ubira jedno ogromno tržište. Iako s nastojanja da se ljudima pomogne da trajno omršave u 95 odsto slučajeva završavaju porazom, industrija proizvoda za mršavljenje – za koju se često kaže da je najuspešniji poslovni neuspeh na svetu – i dalje se goji
Ako trudnice i majke danas zaista osećaju veće nezadovoljstvo svojim telom, kao što smo pomenuli, čime se to može objasniti? Mnogi naučnici ovu pojavu apkstraktnim rečnikom opisuju kao „percipirani sociokulturološki pritisak da se bude mršav, koji se doživljava sredinom trudnoće“. Neki od njih ukazuju na „kulturološki udovoljen mentalitet opsednut mršavošću“. Međutim, dr Sigman kaže da, je rezultat nezadovoljstva vlastitim telom u velikoj meri izraz njihove reakcije na ambivalentan odnos društva prema majčinstvu.
Kao što to uvek biva sa medijskim insinuacijama, izgled u trudnoći se predstavlja kao nastavak negovanja samokontrole i stila. Istina je, međutim, kaže dr Sigman, da željenu veličinu i oblik stomaka ili tela ili lica ne možete naručiti preko interneta obeležavanjem odgovarajućih kvadratića na stranici za kupovinu. O profilu vašeg stomaka odlučuju genetika, fiziologija, veličina i broj beba koji su unutra.
Ovo pitanje nezadovoljstva telom je podmuklo i opšteprisutno, kaže, a javlja se u sve ranijem uzrastu: skoro polovina devojčica strosti između tri i šest godina, izjavila je kako se boji da će se ugojiti, po studiji magazina Britisih Journal of Development Psychology. A ova bojazan ne jenjava sa godinama. Autori prvog Međunarodnog projekta o telu nedavno su objavili izveđtaj o ženskom nezadovoljstvu vlastitim izgledom „u 26 zemalja u okviru deset svetskih regija“, u kojem zaključuju da su „nezadovoljstvo vlastitim izgledom i želja za mršavim telom „opšteprisutni i naglašavaju potrebu „da se ovom problemu posveti pažnja na međunarodnom nivou“. Globalno nezadovoljstvo vlastitim telom je zarazno: međunarodni podaci za istraživanja Svetske zdravstvene organizacije „Zdravstveni aspekti u ponašanju dece školskog uzrasta“ otkrivaju visok nivo nezadovoljstva vlastitim telom, kji izaziva „ozbiljnu zabrinutost među zdravstvenim stručnjacima širom sveta“. Dok žene zauzuimaju uticajna mesta u medijima u svetu, nezadovoljstvo vlastitim telom se ustaljuje kao polazna osnova u funkcionisanju medija i društva. Kao što programski urednik lista Obzerver kaže: Biti ženstven danas znači mrzeti svoje telo.“
„Veličina je, čini se, važnija nego ikad, kaže dr Sigman. Bez obzira da li smo zaista gojazni ili smo od onih nikad dovoljno mršavih, opterećenost izgledom nam svima stvara probleme. Zašto je postalo normalno biti nezadovoljan vlastitim elom već u trećoj godini života? Zašto toliko žena trpi poremećaja u ishrani i briga zbog svoje težine i građe? Šta možemo učiniti da se odupremo njihovim negativnim efektima na ljudske živote?“
Nezadovoljstvo vlastitim telom je više od nelaogde koju osetite pri pomisli da će vas neko videti u kupaćem kostimu, ili od opsednutosti pitanjem „da li me ova haljina čini debelom“. Njegovi efekti mogu biti širokog raspona, dugotrajni i pogubni. Lekari koji se bave lečenjem dijabetesa strahuju da se nezadovoljstvo vlastitim telom nepovoljno odražava na kontrolu šećera u krvi njihovih pacijenata, kaže dr Sigman. Nove studije ukazuju na to da nezadovoljstvo vlastitim telom ima „velik uticaj na sve vidove sucidalnog ponašanja“, čak i ako nije u pitanju gojaznost, jer nije povezano s astvarnom težinom već sa percepcijom sopstvenog izgleda.“
Žene ponekad piju da ublaže negativna osećanja prema sopstvenom telu, a mnoge devojke puše da postignu vitkiji izgled, ističe dr Sigman. Studija Odeljenja za epidemiologiju Univerzitta u Minesoti, koojm je obuhvaćeno 81.000 adolescenata, ukazala je na „prevalenciju pušenja u svrhu gubitka težine“. Naučnici čak mogu da predvide koliki su izgledi da će neka devojka kasnije postati pušač na osnovu toga koliko joj je stalo do toga da bude mršava. Neverovatno je da mnoge ne žele da vešbaju jer se isuvše stide svog tela da bi pomislile na vežbanje pred drugima. Doktor ide još dalje i kaže da je čak i „akademska interferencija“ i niže ocene nešto što se povezuje sa nezadovoljstvom fizičkim izgledom. Postoje razlozi za bojazan da to nezadovoljstvo sputava žene sa akademskim obrazovanjem. One koje su sklonije tome da internalizuju tuđe stavove, uključujući i one iz medija, ponekad ostvaraju slabije rezultate od žena koje svom izgledu pridaju manju važnost. U kulturi zavisnosti od imidža, gde se telesnoj građi i odeći pridaje ogromna pažnja, žene se mogu osetiti obnaženim i povući se u pozadinu.
„Analiza političkih efekata samoobjektifikacije“, sprovedena na Oksidental koledžu u Kaliforniji, pokazala je da postoji direktna veza između višeg stepena samoobjektifikacije među ženama, nadziranja vlastitog izgleda, i manjka „vere u to da njihovo delovanje ima potencijal da utiče na politiku… i verovatnoće da glasaju ili se kandiduju za političke funkcije“.
Zvuči neverovatno, zar ne? Ali nije. U svojim brojnim oblicima, medijsko oko nas sve objektifikuje. Tako mnogi počnu da sami sebe tretiraju kao objekte, kaže ovaj doktor. Kad su žene nesigurne u svoj izgled i neprestano ga nadizuru, to može da stvori samoobnavljajući obrazac ponašanja i da ih spreči da se glasno pobune protiv onih vrednosti našeg društva koje doprinose samom nastanku njihovog nezadovoljstva vlastitim telom.Koji nas to činioci mogu navsti da na sopstveno telo gledamo bez preteranog oduševljenja?
Uz sve veće razumevanje fundametalne uloge medija, nova istraživanja osvetljavaju ulogu naših najboljih prijatelja u širenju ove zaraze, kaže dr Sigman i konstatuje da je nedavna studija EU o ženama i iz svih zemalja pokazala da je „verovatnoća da postanete anoreksični u obrnutoj srazmeri sa stepenom debljine vaših prijateljica.“
Nova saznanja pokazuju i da to može zavisiti i od toga šta vi mislite o tome koliko debelom ili mršavom ona sebe smatra. Mišljenje žena tome kako njihove prijateljice doživljavaju svoje telo utiče i na njihove lične brige, kažu studije. Autori studije kažu da žene misle kako su „razgovori o debljini“ koiristan mehanizam za prevladavanje brige zbog sopstvenog izgleda, ali , u stvari, onoi produbljuju uznemirenost slikom o vlastitom telu jer služe kao podsetnik. Na nezadovoljstvo mogu da utiču i knjige koje čitamo, pa i mnogo toga još. Psihološka patnja ili želja da se bude mršav, mogu da se kanališu i trošenjem kalorija kroz fizičku aktivnst do tačke kad to postaje opasno i nezdravo.