Piše: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje
Vršnjačko nasilje – postoji svugde, oduvek, i teško ga je sprečiti. Da li to znači da u nečemu grešimo otkako je sveta i veka, ili da ono postoji i opstaje sa nekom svrhom?
Zvuči grozno i postaviti ovo pitanje. Međutim, na naučnicima je uvek da pokušaju da proniknu u pojave i razumeju ih. Za to je ponekad potrebno promeniti perspektivu. Iz našeg ugla, vršnjačko nasilje je izuzetno štetna pojava koja izaziva patnju žrtava i dugoročne posledice na njihovo zdravlje i blagostanje. Šta kaže ugao samih nasilnika? A ugao evolucije?
Profesor evolucione psihologije sa Univerziteta Brock u Kanadi, dr Toni Volk, bavi se proučavanjem siledžijstva, u koje spada i vršnjačko nasilje. Definicija siledžijstva (bullying) je: namerno, agresivno ponašanje prema slabijim osobama kojima je teško da se odbrane, i koje trpe štetu od tog ponašanja. Evo šta pokazuju sumirani rezultati brojnih istraživanja o vršnjačkom nasilju koje je nedavno izneo gostujući u jednom podkastu:
Zašto nasilnici maltretiraju?
Jedan od motiva za nasilje nad slabijima je dobijanje nečega što želite – resursa, najboljeg mesta na igralištu, stipendije. Želim nešto, i služiću se nasiljem da to dobijem.
Drugi razlog je zastrašivanje i dominacija – pokazivanje okolini koliko ste opasni. Deca koja su visoko na hijerarhiji dominacije u društvu, objašnjava Volk, kinje znatno slabije vršnjake da bi pokazala za šta su sposobna i voljna, i tako smanjila šansu da se na njih ustreme deca koja im po snazi približna. Naučnici su u jednom eksperimentu ozvučili decu na školskom igralištu i otkrili da se 85% vršnjačkog nasilja dešava kada je prisutna “publika”. Vršnjačko nasilje je znači istovremeno i performans za okolinu koji poručuje “Ako se petljaš sa mnom, desiće se i tebi”.
“Dugo smo mislili da se vršnjačko nasilje može rešiti posredovanjem između nasilnika i žrtve i da se stvari mogu popraviti razgovorom i prevazilaženjem nesporazuma,” kaže Volk. Ono što su istraživanja pokazala je da to samo pogoršava stvari. Sledećih nekoliko nedelja nakon razgovora, maltretiranje prestane, da bi zatim otišlo na viši nivo nego pre intervencije. Nasilnik se pravi fin jedno vreme, čekajući da prestanu budno da ga nadziru, a onda kreće osveta.
Druga stvar koju su istraživanja pokazala je da nasilnici “rotiraju” žrtve, i da što više žrtava imaju, to je njihova reputacija bolja a popularnost veća.
Koga biraju za žrtve?
Žrtve nasilnika su najčešće deca koja imaju slabije socijalne veze, što znači i slabiju mrežu podrške, a često imaju i neke probleme iz domena mentalnog zdravlja. Nasilnici jako dobro umeju da “targetiraju” baš takvu decu – fizički jaki biraće fizički slabe žrtve, mentalno jaki – mentalno slabe, društveno jaki – one sa slabim društvenim veštinama. Nasilnik odmerava štete i koristi od zlostavljanja određene žrtve – ona treba da bude dovoljno slabija da nasilje bude uspešno, ali ipak dovoljno jaka da ono prouzrokuje efekat kod ostalih vršnjaka. Takođe, nasilnik bira žrtvu gledajući i ko su njeni prijatelji, i da li mu je njihovo mišljenje važno, kao i da li mogu da žrtvi priskoče u pomoć. “Sve je vrlo strateški,” kaže Volk.
Kako deca odrastaju, vršnjačko nasilje iz domena fizičkog sve više prelazi u domen verbalnog i društvenog. Osim što su ove forme manje rizične za nasilnika, teže ih je i primetiti i sprečiti.
Koji je tipičan profil nasilnika?
Kako Volk kaže, prvo što ih je iznenadilo, kada su analizirali uzorak od 10.000 dece, je da to nisu deca sa problemima, poput niskog samopouzdanja i loših socijalnih veština. Postoje i takvi nasilnici, ali njih je tek oko petine od ukupnog broja. Zapravo, prosečni nasilnik ima natprosečno mentalno zdravlje. Sasvim su dobri u razumevanju tuđih misli, ideja, čak nemaju ni nedovoljno razvijenu empatiju. Obično poseduju izvanredne socijalne veštine: “Ne postaje se kapiten školskog fudbalskog tima ili vođa navijačica samo na osnovu dobrog igranja fudbala ili dobrog plesanja,” primećuje Volk. Međutim, ono što ih razlikuje od druge dece su karakterne crte – imaju nizak nivo poštenja i skromnosti, što znači da ne mare za društvena pravila i pravdu, već veruju da su bolji od drugih i zaslužuju više, i spremni su da se vladaju na osnovu tih uverenja i iskorišćavaju druge. “Ove osobine se pojavljaju kao najsnažniji indikator potencijalnih nasilnika i u podacima iz SAD, Kanade, Kine, i drugih kultura”.
Zašto nasilnike obično zamišljamo kao povučeniju, zanemarenu decu iz socijalno ugroženih porodica, sa lošim društvenim veštinama? Zato što takva deca uglavnom bivaju uhvaćena dok vrše nasilje, za razliku od one dobro prilagođene dece koja maltetiraju neopaženo od strane odraslih i koja umeju da se predstave kao nevinašca. Plus imaju roditelje koji će verovatno vršiti pritisak u prilog svoje dece. Istraživanje u Holandiji je pokazalo da ne samo što vršnjačko nasilje čini decu popularnom, već i deca kako postaju popularna, postaju nasilnija – moć ih kvari.
Empatija nije garancija
“Često mislimo da je vršnjačko nasilje problem povezan sa besom i nedostatkom empatije. Međutim, to uopšte nisu pojave za koje smo utvrdili da su u jakoj vezi sa vršnjačkim nasiljem. Pogledajte bilo kod akcionog heroja iz holivudskih filmova ili junake koje je tumačio Klint Istvud. Svi oni imaju vrlo nisku empatiju i emocionalnost i vrlo su konfliktni. Ali imaju visok nivo poštenja i skromnosti. Oni su dobri ljudi sve dok ih ne razbesnite. I zbog njihove plemenitosti i časnosti ih volimo. S druge strane, siledžije niko ne voli, zato što ljudi prepoznaju šta oni rade. Niko ne voli da provodi vreme sa njima, osim ako ima direktnu korist od njihove moći,“ objašnjava Volk.
Dakle, iz lične perspektive nasilnika, postoje očigledne dobiti tog ponašanja, naročito kada vam se maltretiranje slabijih ne kosi sa ličnim vrednostima, što većinu nas sprečava da pribegnemo istoj strategiji.
Međutim, postoje dobiti za nasilno ponašanje i iz evolucione perspektive, objašnjava Volk. “Adolescenti nasilnici su uspešniji u seksualnom životu. I dominantni mladići i dominantne devojke koriste nasilje da bi sebi obezbedili seks.” Kada su naučnici pratili sudbinu nasilne i antisocijalne dece iz 70-ih godina 20. veka, utvrdili su da oni u proseku imaju više dece nego ostali. To znači da priroda zapravo nagrađuje nasilničko ponašanje tako što obezbeđuje da se geni nasilnika više šire u populaciji. I muškarci i žene koji su visoko na statusnoj hijerarhiji imaju veći reproduktivni uspeh.
I bebe znaju za hijerarhiju?
Postoji li razlika između nasilja kod polova? Dečaci su skloniji fizičkom obliku nasilja, dok su devojčice sklonije manje direktnim formama. Takođe, strategija devojčica/devojaka je podrivanje seksualne reputacije suparnica, dok dečaci/momci udaraju na “muškost” konkurencije, objašnjava Volk.
Šta je sa uzrastom – kada se vršnjačko nasilje pojavljuje i kada je najizraženije? Već u predškolskom uzrastu pojavljuju se hijerarhijski odnosi među decom i borba za dominaciju, a neka istraživanja pokazuju da čak i bebe prepoznaju nejednakost moći i hijerarhiju. Vrhunac vršnjačkog nasilja je u uzrastu između 13 i 15 godina. Nakon toga opada, ali dok neka deca prerastu nasilno ponašanje i karakterne slabosti koje ga prate, mnogi nasilnici iz srednjih škola pokazuju tendenciju da ostanu nasilnici i u odraslom dobu, pa maltretiraju kolege i podređene na poslu.
Šta još podstiče vršnjačko nasilje?
Volk navodi i neke faktore koji podsticajno deluju na nasilno ponašanje, a koji su veoma rašireni u današnjem svetu:
- Takmičarsko okruženje, u kome su uspeh, status i pobeđivanje veoma važni.
- Uzori koji su i sami nasilnici.
- Bogatija deca su sklonija vršnjačkom nasilju nego ona siromašna – zato što imaju moć – bolju odeću i luksuzniji životni stil, zbog čega im prolazi ono što deci nižeg materijalnog statusa ne prolazi. Međutim, često je i slučaj da deca boljeg socioekonomskog statusa dolaze iz porodica gde poštenje i skromnost nisu u njih usađivani od malih nogu, jer su i njihovi roditelji stekli novac upravo zahvaljujući takvom sistemu vrednosti i stavom “sve je dozvoljeno”. “To definitivno dolazi od roditelja,” kaže Volk. “Trebalo bi da se dobro pogledate u ogledalo i proverite da li i sami postavljate loš primer svojim taktikama uspona na društvenoj lestvici gaženjem preko rivala. Ako tako radite, nije ni čudo što i dete preuzima taj obrazac koji je vama doneo uspeh”.
Kako se boriti protiv vršnjačkog nasilja?
“Svojim studentima obično kažem da nemamo ovako velike mozgove da bismo tražili hranu i izbegavali predatore, već da bismo umeli da komuniciramo i nadmećemo se sa drugima koji imaju isto tako velike mozgove. Zbog toga je boriti se protiv nasilja komplikovano.
Ono što znamo je da čisto društvene intervencije – učenje dece da ne budu nasilna – ne deluju, kaže Volk. Ogroman državni projekat sproveden u Norveškoj, na svim nivoima, usmeren da sa svih strana “napadne” vršnjačko nasilje, doveo je do smanjenja od 30-40%, što je jedan od najuspešnijih rezultata. Međutim, onog trenutka kada je vlada ukinula finansiranje ovog projekta, nivo nasilja se vratio na početni. Što pokazuje da deca nisu zapravo ništa naučila u toku intervencije, jer da je podučavanje nenasilnoj komunikaciji dovelo do ikakve unutrašnje promene, ona bi trajala i godinama kasnije. Ono što se desilo je da je tokom programa cena nasilja bila previsoka da bi se deci isplatila, i da je, čim je pritisak popustio, vršnjačko nasilje opet postalo isplativo.
Postoje i bolji programi, kao što je KIVa, koji je počeo u Finskoj i proširio se na brojne države. Ovaj program se oslanja na pritisak vršnjaka, i dovodi do smanjenja od 20-25%. Međutim, ni on ne deluje na nasilnike koji su veoma popularni u društvu, jer ponašanje vršnjaka mnogo slabije utiče na njih, a veoma popularna deca vrše i najviše nasilja.
Još jedan način za izležanje na kraj sa vršnjačkim nasiljem je davanje deci smislenih ciljeva. Na primer, detetu koje je arogantno i želi da bude glavno, može se ponuditi drugi način da postigne status i vidljivost, bez maltretiranja vršnjaka, na prosocijalan način. Na primer, da bude vratar u odeljenju koji dočekuje i pozdravlja drugu decu i kog druga deca moraju da pozdrave. Tako dobija značajniju društvenu ulogu i više pažnje, a manje vremena za nasilno ponašanje. “Neki će reći – zar to nije nagrađivanje nasilnika? Zapravo, to je način da pokušamo da nasilnicima pokažemo kako mogu ostvariti svoje društvene ciljeve a da ne naude drugima”, objašnjava Volk.
Nasilje je formula za uspeh
Moramo koristiti i štap i šargarepu, jer je činjenica da je borba protiv vršnjačkog nasilja veoma neuspešna, zaključuje on. Ne pomaže ni to što deca gledaju mnoge poznate odrasle koji koriste nasilje da postignu uspeh – od političara preko uspešnih biznismena, sportista, i drugih slavnih ličnosti.
“Jednom kada vide svoje roditelje kako varaju državu sa porezima ili rade bilo šta drugo nepošteno kako bi ostvarili ciljeve, deca će to kopirati. Teško je iskoreniti ponašanje koje ne samo da je urođeno, već na svakom koraku imate primere koliko je delotvorno.”
Da li ste količina vršnjačkog nasilja povećala tokom poslednjih nekoliko decenija? Istraživanja u Kanadi pokazala su da se broj dece koja kažu da primenjuju vršnjačko nasilje smanjio, ali je broj dece koja ga trpe ostao isti. Naučnici još nisu sugurni da li to znači da se ponašanje većine jeste popravilo i postalo manje agresivno, ali da je manjina postala još agresivnija i vrši većinu nasilja.
“Uzvrati” kao rešenje?
Znamo da je “vrati mu” istovremeno i najefikasnija i najmanje efikasna metoda, kaže Volk. To je dvosekli mač. Ako ste sposobni da uzvratite, ostaviće vas na miru i naći drugu žrtvu. Ako niste, samo ćete duplo gore proći, naročito ako to pokušavate pred drugima, kada je reputacija nasilnika na kocki. Vrlo je rizično. Nasilnici pažljivo biraju one koji ne mogu da uzvrate. Zbog toga je nužno povratiti ravnotežu moći – potražiti pomoć prijatelja i odraslih.
Šta Volk ima da poruči roditeljima?
Ako vam je dete nasilnik, ne budite kukavica i ne tolerišite ponašanje koje ima tendenciju da postane životni obrazac. Ne dozvoljavajte takvo ponašanje prema vama, prema braći i sestrama. Ako ne želite da život provedete pored nasilnika, preduzmite nešto. Za početak, budite svesni da 20% dece to radi, vaše dete nije psihopata niti nepopravljivo. Ne katastrofizirajte ali shvatite to ozbiljno. Vaše dete krši pravila, i ako imate imalo poštenja i etike, ne smete žmuriti na to. I vrlo važno – ne nasedajte na njihove izgovore. Ako je dete spremno da maltretira duge, spremno je i da laže o tome. Morate da podvlačite nemoralnu prirodu detetovih postupaka i suočite ga sa time da radi nešto ružno. Na kraći rok deluje i stroži nadzor, razmena informacija sa školom i jasno pokazivanje stava da želite da budete obavešteni ako se to ponovi i da ste vrlo spremni na saradnju. I nagradite svako poboljšanje ponašanja.
Ako vam je dete žrtva, najvažnije od svega je imati otvorenu komunikaciju. Teško je komunicirati sa adolescenitma, ali to je jedini put. Ukoliko primetite da postaju depresivni, da izbegavaju da idu u društvo, probajte da saznate ima li nasilja. Ako ima, prvi korak je da obavestite školu. Previše roditelja misli da je to prolazna faza u odrastanju. Biti žrtva nasilja može dugoročno narušiti zdravlje deteta, kako fizičko tako i mentalno, i voditi čak i samoubistvu. Ako je vaše dete žrtva, verovatno ne može da uzvrati. Potražite saveznike. Pokušajte da pomognete detetu da stekne više prijatelja i jaču mrežu podrške. Podrška i razumevanje vršnjaka detetu mnogo više znači nego roditeljska. Svaka aktivnost koja će detetu poboljšati društveni život je poželjna – sport, muzika, ples. Ako treba, promenite školu, sve što će sprečiti da dete ostane zaglavljeno u toksičnoj situaciji.
Svako dete ima kapacitet za okrutnost, neka više nego druga, zato je važno da roditelji svojim postupcima preduprede nasilničko ponašanje – podstičući decu na prosocijalno ponašanje, poštenje i skromnost, ukazujući na posledice njihovih postupaka i stavljanjem prijateljstava iznad lične koristi. Ne ohrabrujte decu u preteranom takmičarstvu, sebičnosti i impulsivnosti, poručuje Volk.
Za još tekstova autorke prijavi se za besplatan njuzleter na: https://jovanapapan.substack.com
Jovana Papan je autorka Instagram profila Roditeljstvo bez griže savesti, urednica portala za roditelje Detinjarije i autorka knjige “Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas”. Mama je troje dece i kouč za roditelje.
Izvor: Detinjarije.com
