Uvek je bilo siledžija

Današnji siledžija se ničim ne izdvaja iz gomile, ali je najbolja zaštita i dalje ista. Roditelji moraju svojoj decu da izgrade unutrašnjii osećaj za snalaženjem i jasne nedvosmislene moralne norme. Nekada je lako bilo uočiti siledžiju. Na igralištima, na putu do škole, na bazenima ili u kafićima, oni su…

Nekada je lako bilo uočiti siledžiju. Na igralištima, na putu do škole, na bazenima ili u kafićima, oni su uvek najveći momci. Pravi nasilnik obično ima po jednog potrčka sa leve i desne strane, i nekoliko tabadžija koji se vuku iza njega. Siledžije znaju kako da izbegnu nastavnika, zadaju udarac, prepoznaju slabosti i uteraju strah. Prošlo je vreme kada roditelji i nastavnici nisu mnogo brinuli u vezi sa nasilnicima. Oni su bili deo društvenog miljea, prezreni ali prihvaćeni. Za većinu dece, deo odrastanja se sastojao i od sticanja veština za preživljavanje. Roditelji bi se bavili nasilnicima samo u ekstremnim slučajevima.

Nastavnici bi retko intervenisali.

U zapanjujućem izvrtanju potrebe za obaveštavanjem i opravdanog straha, vesti o nasilju su danas uobičajena udarna vest. Terorisani izveštajima o samoubistvima i depresiji, roditelji neprekidno bdiju nad svojim decom i strogo kontrolišu njihovo kretanje. Znamo da naslilnici na internetu koriste svoje računare/tablete kao oružije. Pratimo šta se dešava u učionici, proučavamo sadržaje na Fejsbuku i Instagramu, mahnito tražeći bilo koji nagoveštaj nasilja. Današnji siledžija mogao bi da bude svaki zaluđenik ili devojka, neki staromodna bitanga, neki desetogodišnjak koji bez nadzora gluvari po Internetu, ili zavisnik od igrice Majnkraft.

Korišćenje Interneta je neverovatno jednostavno, ali takođe i kompleksno i opasno. Deca su radoznala. Vole da eksperimentišu, testiraju granice, preteruju i blesave se. Zabavno im je da se igraju na društvenim mrežama, eksperimentišu sa međuljudskim odnosima i načinima koji izgledaju manje opasni. Dobra deca nenamerno maltretiraju, služeći se internet alatima, njihove nesmotrene greške postaju javne i trajne. Tako vam rođeno dete odjednom može ličiti na siledžiju.

Jednostavni postupci mogu sprečiti neka maltretiranja.

Deca koja su mlađa od 6 godina, ne bi trebalo da pristupaju internetu ili društvenim mrežama bez nadzora.
Kompjuter bi trebalo da se nalazi i koristi u dnevnoj sobi, nikad u spavaćij sobi.
Lozinke bi trebalo da znaju i roditelji.
Roditelji bi trebali da pregledaju tekstove koje objavljuju njihova deca, svake nedelje. Kad roditelji posumnjaju na problem, bilo bi dobro da provere budu i češće.
Telefoni bi trebali da se pune pod nadzorom roditelja, svako veče pre spavanja. Tinejdžeri ne bi smeli da nose svoje telefone u sobu, u vreme spavanja. Čak i adolescenti bi trebali da razumeju da je privatnost odgovornost a ne pravo samo po sebi.
Roditelji bi povremeno trebalo da govore oo razlici između ispravnog i pogrešnog načina, dobrog i lošeg, pritom koristeći rečnik koji je primeren uzrastu svoje dece.

Na žalost, dobro domaće vaspitanje neće eliminisati maltretiranje. Nasilnika je uvek bilo, i po svoj prilici će ih uvek i biti. Klinci su uvek pravili greške, prebrzo odrasli, ponekad prkosni. Srednja škola ostaje leglo okrutnosti.

Uprkos tome, večina zdrave dece može intuitivno da razlikuje bezbedno od opasnog, dobro od lošeg, prikladno od nepristojnog. Jezivo i dalje izgleda jezivo. Većini dobrih roditelja promakne poneko opasno ponašanje i namerno ignorišu sitne prekršaje, ali ostaju spremni i voljni da intervenišu kad se stvar otme kontroli.

Odgajanje dece je neočekivano teško. Štaviše svaka sledeća generacija roditelja i nastavnika je uverena da je njihov posao sada teži i zahtevniji nego što je ikada bio. Istina je da je zaštita dece uvek zahtevala mnogo pažnje, disciplinu, okvire ponašanja, postavljanje jasno definisanih granica. Današnji siledžija se ničim ne izdvaja iz gomile, ali je najbolja zaštita i dalje ista. Roditelji moraju svojoj decu da izgrade unutrašnjii osećaj za snalaženjem i jasne nedvosmislene moralne norme.

Prevela: Dragana Mujezinović

Preuzeto sa MariaMontessori.com

Autorka Jennifer Rogers, Montessori Blog