Kad želimo da verujemo u nešto, sakupljamo informacije koje tu našu želju potkrepljuju. Međutim, pristrasno potvrđivanje ne utiče samo na to za kakvim informacijama tragamo već i na to šta uopšte primećujemo. Zamislite dve osobe koje žive u lošem braku: ako jedna od njih onu drugu zbog određenih postupaka proglasi, recimo, sebičnom, ta „etiketa“ može je učvrstiti u njenom uverenju. Sebični gestovi se tada lakše primećuju, dok oni nesebični ostaju nezapaženi.
Psihoterapeut Aron T. Bek (Aaron T. Beck), utemeljitelj kognitivno-bihejvioralne terapije, u takvim situacijama savetuje parovima da se svesno odupru sklonosti da uočavaju samo ono što nije u redu. On im preporučuje da tu klopku izbegnu vođenjem „bračnog dnevnika“, u kom će zapisivati postupke svog partnera kojima su zadovoljni.
U knjizi Love Is Never Enough („Ljubav nikad nije dovoljna“) Bek opisuje Karen i Teda, bračni par koji je vodio takav dnevnik. Jedne nedelje Karen je zapisala nekoliko pohvala Tedu: „Bilo mu je žao što se jedan od mojih klijenata loše poneo prema meni. Pomogao je u spremanju kuće. Pravio mi je društvo dok sam prala veš. Predložio je da odemo u šetnju, koja mi je prijala.“
Bek kaže: „Iako je Ted za Karen i ranije radio slične stvari, one su iz njene memorije bile izbrisane pod uticajem negativnog mišljenja o njemu.“ Isto se događalo i s Tedovim sećanjem na dobre stvari koje je Karen uradila.
Bek pominje istraživačku studiju Marka Kejna Goldstina (Mark Kane Goldstein), koji je zabeležio da je 70 odsto parova koji su vodili ovakav bračni dnevnik osetilo poboljšanje u svom odnosu. „Sve što se promenilo bila je njihova svest o tome šta se događa“, piše Bek. „Pre nego što su počeli da vode evidenciju, potcenjivali su zadovoljstva koja ima brak donosi.“
Kao i u braku, naše odnose u radnom okruženju ponekad kvare negativna preduverenja koja s vremenom narastu. Neki kolega se tokom sastanka javno suprotstavi našoj ideji, a mi pomislimo: „Pravi se važan pred direktorom.“ Ako se to dogodi još jednom ili dvaput, možda ćemo zaključiti da je on „ulizica“. Ta etiketa onda postaje „samoodrživa“, baš kao u primeru o lošem braku.
Da bi prekinuli taj krug, rukovodioci pojedinih organizacija podstiču svoje zaposlene da u postupcima drugih uvek „pretpostave dobru nameru“, to jest da zamisle da su ponašanje ili reči njihovih kolega motivisani dobrim namerama, čak i kad se to iz njihovih postupaka na prvi pogled ne može zaključiti. Takav „filter“ može biti izuzetno efikasan. Indra Nui (Indra Nooyi), predsednica i generalna direktorka kompanije Pepsi, za časopis Forčun izjavila je kako je to najbolji savet koji je u životu dobila. (Dao joj ga je otac.)
Ona kaže: „Kad pretpostavite lošu nameru, vi ste besni. Ako eliminišete taj bes i pretpostavite dobru nameru, bićete zapanjeni… Onda ne zauzimate odbrambeni stav. Ne vičete. Pokušavate da slušate i razumete jer duboko u sebi kažete: ’Možda mi ova osoba govori nešto što ne čujem.’“
Blogerka Rošel Arnold Simons (Rochelle Arnold-Simmons) koristi princip „pretpostavke dobre namere“ u odnosu sa suprugom: „Kad vaš suprug uradi nešto, a vi to odmah osudite, zapitajte se da li je njegov postupak moguće sagledati u pozitivnijem svetlu. Pretpostavite da pokušava da vam pomogne, pretpostavite da ne morate to da mu prebacujete, pretpostavite da to nije njegova krivica. Ja uvek pokušam da sebi postavim pitanje: ’Šta još može biti posredi?’“
Pitsburški ogranak kompanije Indastrijal sajentifik (Industrial Scientific) morao je za svoje zaposlene da organizuje intenzivni kurs pretpostavljanja dobre namere kada je pored filijala u Americi i Kini otvorio i jednu u Francuskoj. Kulturološke razlike ispoljavale su se na mnoge suptilne načine. Na primer, francuski zaposlenici su pisali duge mejlove, a kineski kratke i direktne. I jedni i drugi su primljene mejlove doživljavali kao neprimerene. Kent Mekalhatan (Kent McElhattan), predsednik ove kompanije, u jednom intervjuu izjavio je kako zaposlene treba podsećati na to da njihove kolege interesuje isto što i njih i podsticati ih da pođu od te pretpostavke.
Pretpostavljanje dobre namere i vođenje bračnog dnevnika predstavljaju primere onoga što psiholozi nazivaju „razmatranje suprotnog gledišta“. Mislim da je moj suprug sebičan – ali bi možda trebalo da beležim situacije u kojima je obziran prema meni. Mislim da je moj kolega grub i nestrpljiv – ali šta ako u stvari nije nestrpljiv, već jednostavno nastoji da mi ne oduzme suviše vremena? (I šta ako on misli da ja ne poštujem njegovo vreme kad hoću da ćaskam s njim?) U više studija dokazano je da ova jednostavna tehnika razmatranja suprotnog gledišta otupljuje oštricu mnogih kognitivnih pristrasnosti.
Nije lako podvrgavati svoje pretpostavke testu realnosti. Retko ćemo to uraditi instinktivno. U tome i jeste suština pristrasnog potvrđivanja – duboko u sebi mi uopšte ne želimo da čujemo negativne informacije.
Ako volite izazove, a niste u braku, princip „razmatranja suprotnog gledišta“ možda biste mogli da primenite i prilikom izbora partnera. U nastojanju da otkrije zašto neke osobe nađu bračnog druga, a neke ne, jedan istraživački tim je intervjuisao žene na izlasku iz sale za venčanja. Tim se iznenadio kad je 20 odsto tih žena izjavilo da im se prilikom prvog susreta njihov budući suprug nije dopao. (To znači da postoje milioni žena koje su od svojih potencijalnih muževa odustale na samom početku jer ih je intuicija navela na to da prebrzo prekinu vezu s njima.)
Po rečima Džona T. Moloja (John T. Molloy), istraživača koji je vodio ovu studiju, neke od neudatih žena iz njegovog tima taj nalaz je iznenadio i zainteresovao. Skoro sve one su se sećale muškaraca koje su odbile – a među tim muškarcima bilo je i onih koji su nastavili da pokazuju interesovanje za njih (na prihvatljiv, nenametljiv način). Sada su se ove žene pitale da li su u tim muškarcima propustile da vide potencijalne partnere. Zbog toga su odlučile da primene sopstvenu verziju strategije „namerne greške“ i prihvate poziv na sastanak od muškaraca koje su u prošlosti više puta odbile.
Moloj je izjavio kako su „žene u većini slučajeva zaključile da su prvi put bile u pravu“. Međutim, jednoj od članica tima se prvi sastanak svideo dovoljno da pristane na drugi, treći, pa i četvrti. Na kraju se udala za tog muškarca! (Ovim vas proglašavam greškom i ženom.) Ona ne samo da je pronašla supruga već je izvojevala inspirativnu pobedu nad pristrasnim potvrđivanjem.
Odlomak iz knjige: VEŠTINA ODLUČIVANJA – Postati odlučniji
Autori: Čip Hit, Den Hit
Prevod sa engleskog: Nebojša Pajić
Izdavač: Psihopolis, Novi Sad, 2016.
