Za najbolje učenje, potrebna ja prava mera škole i igre

Nije rešenje u tome da se deca samo igraju i nimalo ne uče. Suština je da pedagozi ne bi trebalo da se toliko fokusiraju samo na obrazovanje.

Obrazovanje može biti sjajno. Kako kaže rimski filozof Lukrecije, dobro obrazovanje je “poput putovanja uma kroz večnost.” Ali nije obrazovanje samo uživanje. Pošto učenici imaju samo dvadeset i četiri sata dnevno, pretrpavanje dana čak i najboljim obrazovanjem, može istisnuti neka važnija iskustva. Šta bi uopšte moglo zaseniti čudesnost obrazovanja? Primamljivo je razmišljati o prestižnim aktivnostima kao što je programiranje ili treniranje za olimpijadu. Međutim, najvažnija konkurencija učenju je – igra. Što više vremena i truda učenici posvećuju učenju, manje im ostaje za slobodno istraživanje sveta koji ih okružuje. Setite se klasičnog sastava sa početka školske godine “Šta sam radio/la na letnjem raspustu.” Neka deca protraće leto ispred televizora, gledajući rijaliti programe. Ali mnoga druga se druže sa rođacima, babama i dedama, sakupljaju školjke, igraju se društvenih igrara sa prijateljima ili putuju.

Psiholog Piter Grej jedan je od najvećih svetskih promotera slobodne igre. Kako on objašnjava, deca kojoj roditelji daju slobodu, više se zabavljaju i uče životno važne lekcije.

“Važnije je lepo se igrati i zabavljati, nego pobeđivati” je fraza koju često koriste treneri dečjih fudbalskih timova, obično kad tim izgubi. Ali pošto su tu gledaoci, pošto se dobija trofej i toliko pažnje se poklanja rezultatu, pitanje je koliko igrača veruje u to. Kako deca rastu tako pobeđivanje u organizovanim sportovima postaje sve važnije, posebno na koledžu.

Kada je neorganizovano bavljenje sportom u pitanju, uživanje u igri važnije je od pobeđivanja. To svi znaju i ne mora da postoji fraza kojom ćete decu u to ubeđivati. A igrati možete bez obzira na svoju umešnost. Poenta neobavezne igre i jeste u tome da razvijate svoje veštine, ponekad i na nove i kreativne načine, koji ne bi bili dozvoljeni u pravom sportu… Ako ste bolji od drugih, uvek možete sebi otežati, kako bi igra svima bila jednako zanimljiva. U zvaničnoj utakmici u kojoj je važno pobediti, to nikada ne biste mogli – bili biste optuženi da ste izdali svoj tim.”

Nije rešenje u tome da se deca samo igraju i nimalo ne uče. Suština je da pedagozi ne bi trebalo da se toliko fokusiraju samo na obrazovanje. Umesto toga, trebalo bi da pronađu pravu meru odnosa škole i igre koja godi mladoj duši. Nažalost, zahvaljujući visokom statusu obrazovanja a niskom statusu igre, obično upoređujemo najbolje primere učenja sa najgorim primerima igre. Sat vremena kompjuterskih igrica ne može da se poredi sa lekcijom o Šekspiru koju drži Robin Vilijams u filmu Društvo mrtvih pesnika. Optimalan način da se pronađe prava mera jeste da se upoređuju škola i igra u svojim tipičnim izdanjima. Ni jedno ni drugo nisu ono što obećavaju da će biti.

Ipak, malo je razloga da obrazovanje bude smatrano važnijim od igre – a u našem društvu, ono dominira. Vreme provedeno u školi i u učenju samo raste. Za decu uzrasta od 6 do 12 godina, nedeljno vreme provedeno u školi i u učenju poraslo je sa 31 sata 1981. godine na 37 sati 1997. i 2003. Za igru nedeljno ostaje oko 10 sati, a tu se račinaju i kompjuterske igrice. Deca danas gledaju manje televizije – dok su 1081. provodila 18 sati nedeljno u ovoj aktivnosti, 2003. provodila su 14 sati. Najviše je postradala igra na otvorenom. Među majkama, 70% njih kaže da su se svakodnevno kao deca igrale napolju, dok isto važi za samo 31% njihove dece. Dok je mali broj škola potpuno izbacio odmor, 20% školskih okruga (SAD je skratilo vreme trajanja odmora. Bukvalno nijedan okrug nije produžio trajanje odmora.

Duži školski dani imaju jednu važnu društvenu ulogu: deca su zbrinuta kako bi roditelji mogli da rade. Ali više sati u školi ne mora da bude i više sati nastave. Škole bi mogle da iskoriste duži boravak dece tako što bi produžile odmor. Zaista, ako bi želele da deci omoguće malo nezavisnosti, mogle bi da ponude neke zabavne aktivnosti umesto dodatne nastave. Recimo, školske biblioteke bi mogle da prihvate intelektualno radoznalnu decu koja žele mirno mesto za slobodno čitanje. Slobodna igra ima puno oblika.

Odlomak iz knjige Brajana Kaplana “Razlozi protiv obrazovanja” (The Case Against Education)

Priredila: Jovana Papan
Izvor: Detinjarije.com

Podeli tekst: