Autor: Jelena Obrenovic-Damnjanović
Odvedem ja juče ćerku u školu, kao i svakog drugog dana. Jedan tata dovodi svog sina i kaže učiteljici: ,,On mora da ima i ovaj kišobran i verovatno će hteti da ga otvara i da se igra sa njim, u tom je fazonu od jutros”. U sekundama koje slede zamišljam tog malog dečaka kako otvara kišobran i povređuje drugu decu, jer je u tom fazonu od jutros. Mislim, neće on da povredi nekog namerno, ali prosto taj kišobran je veliki ima one bodlje na kraju, i pri tome je u rukama sedmogodišnjeg deteta. Učiteljica (predstavnik baš onih učiteljica koje osamdeset posto roditelja postrojava cele školske godine, i ponekad u medijima) ima nalet šoka praćenog nemoći. I ja stojim bez reči kao budala. Taj tata nije nije kriminalac, nije dripac iz kraja. Onako je običan, simpatičan tata, sa kojim bih se verovatno družila. I taj tata je jedan od skoro svih normalnih, simpatičnih koji imaju nesvesni poremećaj kako uništiti svoje dete i još ponekog usput.
Nema sredine – deca su ili predatori ili žrtve
Od kad moje dete ide u vrtić, a sad i u školu situacija je sledeća. Uglavnom ima jedan ili eventualno dva roditelja (pored mene) koji su normalni. I uglavnom se taj jedan, eventualno dva, zajedno sa mnom, nikad ne žali na vaspitačice, učiteljice, vrtić, školu.
Zapravo žalila sam se samo jednom, kad je jedna vaspitačica od nemoći pred roditeljima predatorima davala deci Koka-kolu (jer njihova deca to vole). Ta vaspitačica je bila mlada i nadam se da, ili je promenila profesiju ili je dobila specijalne moći u borbi protiv pošasti roditelja predatora.
Zahtevi roditelja predatora su sledeći:
U ovom tekstu su predstavljene dve krajnosti, tačnije ovi predatori koji sve prepuštaju svojoj deci koja nisu sposobna sama da odlučuju šta je dobro a šta loše, a autorka teksta nisam sigurna da li je ta druga krajnost koja misli da sa NE rešava sve, jer to „ne“ samo po sebi ne znači ništa ako detetu nije jasno zašto „ne“, ako to samo znači-zato što mama kaže „ne“, onda to kod drugog ne mora da znači „ne“ jer mu nije objašnjeno zašto, kad dođete u situaciju da morate da objasnite,i sami ćete možda shvatiti da li preterujete.
Čitajući tekst nisam stekla utisak da je autorka misli da sa NE rešava sve. Mislim da uopšte ne preteruje. Svako ko je bar jednom odveo dete u vrtić sreo sa sa ovakvim, ili sličnim situacijama.
Vi defektolog?
Osnovni razlog zbog kojeg bih voleo da moja deca odrastaju negde drugde…
Hvala na ovom tekstu. Ja sam vaspitač i susrećem se sa vršnjačkim nasiljem SVAKI DAN! Autor je u pravu: osećam se nemoćno, jer pokušavam da ispravljam krive Drine, a u suštini radim sa „donetim materijalom“.Ako je nešto kući OK, ja sam babaroga jer tražim da se držimo pravila….
Poštovana Lumita,
drago mi je da ste našli podršku. Sigurno je teško, ali molim Vas da zadržite svoje samopouzdanje, budite svesni da ste Vi predstavnik institucije i države, i budite što bolji stručnjak što možete biti.
Srdačno!
Sasvim sigurno dobijamo generacije dece koja se ponasaju kako ona zele a ne kako bi bilo dobro. Generacije dece koja znaju svoja prava, nicim zasluzena, a pojma nemaju ni o kakvim obavezama, ni odgovornosti. Nisu cak ni kriva deca, vec roditelji koji su popustljivi, cineci im magarecu uslugu. Sve je dozvoljeno, sve se kupuje, deca postaju nemotivisana, prevazisla su sama sebe i vise im nista ne drzi paznju. Tako ce 20 godina kasnije biti i sami jos gori roditelji, supruznici koji ne postuju nista i nikoga. Budi Bog s nama!