Što se dece tiče, ako su već u kadru sa majkama, ali i inače, internet estetika zahteva praćenje reklamnih trendova, zbog čega se korisnici umoljavaju da decu ne slikaju musavu, neočešljanu ili u situacijama koje su za decu tako tipične. Jeste da su deca u paralelnom svetu šmrkava, vole da povraćaju bez najave, naročito po svetlim tepisima i krevetima, tako da božja duša to ne može iz madraca da izvuče i opere, jeste da majke i očevi počesto mirišu kao krave muzare, a deca kao ukiseljena telad, ali da li bi trebalo tu realnost da prihvatimo?! Ne! Naravno da ne.
Zbog toga i postoje pomenuta nepisana pravila, a ko ih prekrši, poput gorepomenute žene zvane Nebo, zgražavanje je najmanje što će se toj osobi desiti. Da je bar stavila sliku u crnobeloj tehnici, još bi neko mogao da se prevari i vidi je kao umetničku, ovako u svim realnim bojama život je zaista neprihvatljiv. Stomaci okačeni, sise viseće i preorana lica… Kuda to vodi?! Kakva je to realnost bez Fotošopa?!
Ukratko, takvu stvarnost bi trebalo zabraniti. Lepote laži radi.
Odlomak iz knjige „Osmeh za svaki dan“ Jelice Greganović (Laguna, 2015.)
Što ja volim emancipaciju, prosto je obožavam. Moje pretkinje za emancipaciju čule nisu, zato su rmbale kao robovi vascelog života, a onda je jedna od mojih baka načula da tako nešto postoji i odlučila da to u svoje dobro iskoristi. Završila je učiteljsku školu i od tada je em radila kao učiteljica, em rmbala kao i sapatnice iz druge rečenice.
„Jelica Greganović uspeva da bude Efraim Kišon i Ogden Neš i Fransoa Rable! A sve to – u suknji! Kroz jednu naizgled laganu, sasvim šaljivu i dovoljno uvrnutu priču, Jelica Greganović dokazuje istovetnost ljudskih emocija, i osnovnih i nijansiranih, koje ne zaobilaze ni staru ni novu eru, ni Sibir ni Obalu slonovače, ni Kolumba ni Hasu ni Sosu – nikoga i nikad. Dokazuje da svi plačemo iste suze, živimo isti život. I samo nas nijanse čine Kolumbom ili – Jelicom Greganović.“ Gordana Vlajić, književnica
„Zašto svoj život otkrivamo u tuđim pričama? U Osmehu za svaki dan Jelica Greganović ispisuje sopstvene, one sasvim lične i porodične priče, otkriva nam male porodične tajne, i sve bi bilo gotovo idlično da ih spisateljka ne iskazuje i u prenosnom značenju. Dozom samoironije, pomalo burleskno, ona svojstvenim stilom otkriva da biti u svojoj priči u ulozi žene, majke i spisateljice i ne može biti drugo do ’slatka’ patnja… pa se sve češće pitam jesmo li si kazna ili nagrada?“ Mirjana Marinšek Nikolić, književnica
Ova knjiga nudi više od neobuzdanog smeha – umeće da se živi život, svaka njegova sekunda. Živeti i smejati se neobuzdano i glasno zadaci su koji ne mogu da se odlože za kasnije.