Zahar Prilepin, pisac i otac četvoro dece: "Pomagao sam ženi na svakom porođaju"

Imao sam 23 godine kada mi se rodilo prvo dete i uopšte nisam imao osećanje zbunjenosti niti sam mislio da sam još uvek klinac i da se i sam nisam naigrao.

Koja je očeva glavna uloga, a koja je glavna uloga majke?

Roditelji su garancija totalne zaštićenosti porodice. Otac je pruža s muške strane, majka sa ženske. Dete nikada ne treba da posumnja u snagu, hrabrost, u to da će mu otac obezbediti šta mu je potrebno, zato što je to strašan šok. Moja žena Maša podržava važnost oca u mom odsustvu, da je otac glavni, da on donosi sve važne odluke. Kaže da je tata poznat pisac, da mu slike izlaze u novinama da o njemu govore na TV. Svi nastavnici znaju za mene. Sinovi se prema meni odnose vrlo ozbiljno. Na primer, snimio sam pesmu s kultnom rep grupom 25/17… Moji sinovi slušaju tu muziku, i za njih je bio događaj to što tata nastupa s ovima. Oni se nikada ne hvališu time što im je otac „faca“, ali osećam ja da je to za njih užasno važno. Na oca gledaju gotovo s nekom bojažljivošću, moja reč za njih je veoma važna. S mamom mogu da budu slabi, ranjivi, a s tatom – treba da si junak u svakom smislu.

Pročitajte i: Intervju – Vladislava Vojnović: Pišem na sopstvenu odgovornost

Da li govorite deci o politici?

Živeli smo donedavno u malom dvosobnom stanu, tek nedavno smo kupili veći i sad se sređuje. U tim okolnostima, deca su morala čuti svaki razgovor između supruge i mene, čak i ako smo ga vodili u kuhinji. Oni su u toku s onim što se događa u zemlji. To im dođe kao pozadina. Jednom se dogodilo nešto interesantno. Ja sam organizovao Marš nesaglasnih, pratili su me, hapsili me bezbroj puta, pozivali telefonom, nešto kao pretili. Sve to nije moglo ostati neprimećeno. To je bilo krajem leta. A 1. septembra Ignjat se vraća iz škole i priča kako im je povodom početka školske godine dolazio gubernator, i svi su mu pljeskali a on nije. U znak protesta.

Gleda li se TV u vašoj porodici?

Ne, nije priključena antena. Ali mogu da se gledaju filmovi i crtaći.

A internet?

Ni internet nismo imali dugo vremena, ali nedavno sam ga „nabavio“. Najstariji sin je rekao da svi imaju mobilne s internetom pa to isto treba i njemu. Bez problema smo mu kupili telefon s najboljim mogućim internetom da bi mogao da posećuje društvene mreže te da ne oseća nedostatak socijalizacije. A pošto kod kuće internet nemamo, ja ga koristim samo na poslu. Ne treba gubiti kontrolu nad tim stvarima. Ako dete nema mogućnost da u svakom trenu samo klikne na nešto i odmah počne da gleda, ono će malo obilaziti pa će na kraju naći nešto smisleno čime će se zabaviti. Dete bi moralo izgraditi naviku da osmišljava stvarnost, da čita. Ako se detetu dopusti pristup internetu rano (Gleb ga je dobio sa 12 godina, mlađi će, moguće je, dobiti ranije), dakle pre nego što su naučili da raspolažu svojim vremenom, biće naprosto zombirani.

Šta očekujete od škole?

Ništa, mada Ignjatu škola ide dobro. No ako mu ide – ide, ako ne ide – ne pridajem tome mnogo pažnje. Zahvalan sam školi na tome što u njoj nema zadrtih nastavnika, koji drže samo do svog predmeta – tobože ako čovek ne zna tehničko crtanje, ništa od njega neće biti u životu. Što se manje mešam u školu, to bolje za sve. Oni rade svoj posao, roditelji – svoj.

Šta je najvažnije čemu treba decu naučiti?

Muškarca da bude muškarac, ženu da bude žena. I odgovornosti – svako odgovara za sve što je uradio.

„Moji priručnici za vaspitanje su klasici dečje književnosti. Mene su vaspitala dvojica Engleza, dvojica Francuza i dvojica Amerikanaca. Kipling i Konan Dojl, Žil Vern i Dima, Mark Tven i Džek London. Kasnije je proradila i ruska klasična književnost; sve što je rečeno o časti i savesti u „Kapetanovoj kćeri“, „Dubrovskom“, „Nevoljama našeg vremena“ – za mene je važno i dan-danas.

Prevela: Vesna Smiljanić Rangelov

Izvor: Posta magazin

Pročitajte i: Intervju – Draginja Knezi: Usudite se da budete srećni

Prethodna strana 1 2 3

Podeli tekst: