Pitaju me često – da li sam strog profesor.
Nisam. Jer ne verujem u strogost, niti u bilo kakvo moranje, kada je muzika u pitanju.
Odrastao sam i završio nižu i srednju muzičku školu, kao i prvi od dva fakulteta osnovnih studija u sredini koja je poznata po strogosti i surovosti disciplinskih metoda kada je učenje muzike u pitanju. U Srbiji, nekada Jugoslaviji, zapatio se kroz decenije muzičkog školstva taj neki surovi sistem dranja na učenike, čvrste ruke, insistiranja na vežbanju silom, u nekim slučajevima zalupljivanja poklopca od klavira đacima na prste, zatvaranje u orman u mrak da odatle odgovaraju gradivo, vređanje i slično. To je bilo normalno kad sam ja išao u školu, i možda je to kod nekog palilo, možda je nekom pomoglo u motivaciji za vežbanje i napredovanje u muzici, ali meni svakako nije.
Baš naprotiv, samo mi je ulilo strahove kojih sam se posle postepeno i teškim naporima otresao dugi niz godina, razne predrasude prema muzici i instrumentu i gomilu loših emocija i sećanja. Za treniranje sporta ili borilačke veštine se slažem da strogost donosi uspeh, ali kad je plemenita disciplina poput muzike u pitanju, danas sam i više nego siguran – SVAKA VRSTA AGRESIJE STVARA KONTRAEFEKAT KOD UČENIKA. Tek kad sam stigao u Ameriku, prvo na Berklee, a posle i na NYU i Univ. of Illinois, shvatio sam i video da se sa studentima muzike može postupati i ljudski, prijateljski, kolegijalno, prijatno i mirno. A ne samo kroz neku deračinu i torturu.
Zato danas imam krajnje blag, skoro meditativan ton u glasu kad nešto objašnjavam svojim studentima. Kad ih korim zbog nevežbanja, korim ih tako što im kažem da time samo sebi seku granu na kojoj sede, jer dok oni ne vežbaju, neki drugi talentovani i vredni klinci sad probijaju sebi put do scene. Da će sutra oni, studenti, da se brukaju kad budu svirali pred ljudima, a ne ja. Jer ja sam svoje škole završio i svoja znanja naučio. A oni nisu. Ja im ih nudim. Njihov je IZBOR da li će ga uzeti ili ne. Ne moja lična stvar. Već njihova.
I to je ključna reč kad se govori o muzičkom obrazovaju. IZBOR. Muzička profesija je izbor svakog od nas. Ne mora, brate, svako da bude profesionalni muzičar. Ne mora svako da bude koncertni izvođač, kompozitor, dirigent. Zato sam uvek fin i blag sa svojim studentima, nevezano za to da li vežbaju ili ne, da li napreduju ili se provlače. Jer smatram da je i prirodna težnja za napredovanjem, takođe deo nečijeg talenta. Ko ga ima, sam će znati šta mu je činiti i vući će me za rukav da mu pokažem. Ko ga nema, ne treba ni da ga ima. Znači nije za to. Scena će ga počistiti i pre nego što dospe na nju, jer to je prirodna selekcija muzičara. Dobri opstaju, loši nestaju. Ne moram ja da se derem i vičem i pravim drame i scene. Moje, kao profesora, je da sam tu za one kojima trebam.
Danas vlada mišljenje kako svi mogu sve, kako svi treba da rade sve, kako su svi za sve. Ma nisu. I ne treba da budu. Svakom je pružena ista mogućnost za učenje i napredovanje. Profesor je tu da bude spona i između mogućnosti koje muzika pruža i sposobnosti učenika. I da da sve od sebe onima koji imaju istinski krik za tim znanjem. Oni drugi, nek idu svojim putem, neću da ih teram, molim, kumim, pretim im, vičem na njih, maltretiram ih. Čemu.
Nije svako za muziku kao poziv, i nije muzika za svakoga. Miran pristup, strpljenje, razumevanje i poštovanje procesa rada, su ključni faktori u predavanju muzike studentima i zalog za zdrav edukativni sadržaj i mentalnu i duhovnu relaksiranost učenika dok prodiru u tajne i dubine muzike. Dok su siljenje, moranje, vikanje, dranje, vređanje, omalovažavanje i slične radnje od strane profesora, siguran put ka bataljenju muzike i hlađenju od iste.
Veliko teoretsko znanje. Ogromno praktično iskustvo. Miran i staložen pristup učeniku. To su ključne polazne tačke svakog muzičkog profesora koji želi da mu učenici prosperiraju.
A ovi ostali profesori skupljači učeničkih nagrada, takmičaromanijaci, i ostali sebičnjaci koji zloupotrevljavaju učenike za sopstvene prestiže i koristi, neka se zamisle nad zločinom koji rade, ne samo svojim učenicima, nego i muzici.
Uvek ću se zalagati za mirnu prijateljsku atmosferu na času muzike. Najpre zato što sam i sam prošao tu torturu u svojim ranim muzičkim danima i što sam njene posledice osećao još godinama kasnije, a neke ponekad osetim i dan danas.
Izvor: Dimitrije Vasiljević
