Promena je naša obaveza pred našom decom. Ako nas muče sopstvene kože, ako se gušimo u svojim odnosima, ako stalno udaramo u iste zidove, naša je obaveza da nešto sa tim uradimo. Jer ta uverenja, te zidove, ta gušenja, ostaju našoj deci. A ona nisu kriva što mi ne znamo bolje. Mi smo odgovorni što ne saznamo to bolje!
Odlučila sam da se menjam zbog mog deteta.
Nakon drugog karcinoma, život mi je izgledao kao strašno mesto. Nepravedno, teško nosivo i bolno. Traume imaju takvu moć nad našom percepcijom, oboje naš život svojim bojama.
Kada su težine neizvesnosti stigle do grla, pomislila sam: Želim da vidim ima li život drugačije lice! Želim da ga nađem za svoje dete! Znam da sam model po kome se moje dete gradi! Želim da odem na kraj svog sveta, do same njegove granice, i tamo vidim neko drugo lice života! I vratim se takva svom detetu! Kao takav model! Pa kako bude!
I promenila sam se. Stekla sam znanje, fleksibilnost, životne veštine, rešila mnoge unutrašnje konflikte i saznala nešto čudesno:
ŽIVOT JE POLJE BESKONAČNIH MOGUĆNOSTI!
I samo od nas zavisi šta ćemo iz njega uzeti, a uzećemo onoliko koliko od života vidimo.
Da mi je neko tada, dok su mi težine života stiskale grlo, rekao da ću nakon nekoliko godina pisati ovaj tekst i napisati ovu rečenicu o životu, ne bih mu verovala. Toliko sam bila od sebe danasnje različita.
Promena je moguća. Ona je deo biologije našeg mozga. Za 100 dana, kažu naučnici, naš mozak obnovi 7 % neuronskih ćelija. Tužno je što mi stalno reprodukujemo iste. Ne širimo se dalje, ne stimulišemo mozak da gradi nove puteve. Ako ne zbog sebe, onda zbog naše dece. Jer, isti mozak ostavljamo njima.
Promena je naša obaveza pred našom decom. Ako nas muče sopstvene kože, ako se gušimo u svojim odnosima, ako stalno udaramo u iste zidove, naša je obaveza da nešto sa tim uradimo. Jer ta uverenja, te zidove, ta gušenja, ostaju našoj deci. A ona nisu kriva što mi ne znamo bolje. Mi smo odgovorni što ne saznamo to bolje!
Koliko sam samo puta čula ono poznato: Želim da moje dete bude srećno. A glavno je pitanje: šta mene usrećuje? Koliko sam tome što me usrećuje posvećena u svom danu? Koliko takvo srećno lice pokazujem svom detetu?
Želim da moje dete bude kreativno. Koliko se ja upuštam u nesto novo? Koliko ja svog vremena posvećujem ispoljavanju svoje kreativnosti?
Želim da moje dete ima prijatelje. Koliko ja imam prijatelja? Koliko vremena provodim sa njima? Jesam li im posvećena?
Želim da moje dete poštuje sebe. Koliko ja poštujem sebe pred sobom? I pred njim? Kako ja pokazujem poštovanje? Kako ga očekujem od drugih?
Jer, zašto da se naša deca trude ako mi vodimo mučne živote? Ako je to sve što vide od nas.
Kako da naša deca razviju svest o sopstvenoj vrednosti, ako se mi ne ponašamo kao da smo sebi vredni, ako se ponašamo kao da su samo naša deca vredna? Ako sebi ne posvetimo ni sat vremena, dok decu svaki minut slobodnog vremena vodimo na sekcije i dodatne lekcije, zašto bi naše dete poželelo da odraste? Moraće i ono jednog dana da se liši sebe na isti način na koji se mi lišavamo sebe. Misliće da to tako mora.
Mi smo modeli svojoj deci. Mustra po kojoj pletu svoje živote.
I nismo samo model roditelja.
Mi smo model ČOVEKA u kojeg će se naše dete razviti.
Želimo da naša deca imaju ideale? Da veruju u dobre vrednosti, budu slobodni, iskreni i pošteni. Samosvesni.
Glavno je pitanje: Imamo li mi to u sebi da im damo?
Mozda će oni i nezavisno od nas to razviti, ali put će im biti mnogo teži.
Ako hoćemo da olakšamo put svojoj decu, potrebno je da mi olakšamo život sebi.
Ako hoćemo da naša deca lako pale svetla kada ih savladaju njihovi mrakovi, potrebno je da se prvo mi suočimo sa svojim vešticama.
Promena je naša obaveza. Imamo obavezu na hrabrost, da prestanemo da sa generacije na generaciju prenosimo ograničenja i uverenja, koja grade generacije pune samoprezira.
Ja sam odlučila da odem preko sedam mora i sedam gora i nađem svoje veštice i aždaje.
Nađem onaj život koji sam sakrila iza tih veštica i aždaja i da ga vratim pred lice svog deteta.
I ponosna sam na sebe.
Ljiljana Milić
Trener ličnog razvoja i kouč
Izvor: PromenaDA
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: REČ STRUČNJAKA
Razlike u spavanju kod dece: Dobri spavači i loši spavači
"Dobri spavači" Neka deca odmah po dolasku iz porodilišta uspostavljaju ritam: spavanje, hranjenje... bez ikakvih intervencija s vaše strane. Kada malo porastu i dalje mogu odlično da spavaju, pa vam...
Zašto stres može biti dobar za decu?
Piše: Jovana Papan, Politički nekorektan vodič za roditelje Svaki stres je loš i ostavlja posledice, čak trajno narušava zdravlje, zar ne? Zbog toga je naša dužnost da svoju decu...
Dosada je korisno stanje koje nas upozorava da naše vreme ne koristimo kako treba
Roditelji - da vidimo da li se možete identifikovati sa ovakvim scenariom: šestonedeljni je školski raspust. Vaše dete dođe i kaže vam "Meni je dosadno". Da li se to dogada:...
Da li je štetno da dete od 11 godina spava sa roditeljima?
Sa dolaskom novog člana porodice, spajaju se dan i noć, pa roditelji, kako bi sebi obezbedili malo noćnog mira, počinju da stavljaju bebu u svoj krevet. Da li kada prvi...
Nema komentara.