Uspavljujem ih jer između posla, škole, veša, sudova, ručkova, retko stižemo da budemo skupa i uhvatimo te posebne momente tišine i bliskosti kakvi su oni baš trenutak pre nego što utonu u san.
Uspavljujem ih jer čak ni ja ne volim kad treba da zaspim sama. Imam 30 godina, a kad mi je muž na putu, prevrćem se po krevetu satima dok konačno ne zaspim. Zašto onda na to da teram svoju decu?
Uspavljujem ih jer sve češće moje starije dete to čak i ne želi, već mi samo kaže da želi da zaspi sama. Znam da će ti trenuci kad sam joj toliko mnogo potrebna nestati dok trepnem i želim da uhvatim svaki koji mogu. Zato ležim kraj nje onda kada me traži, onda kad joj je moja blizina uteha i sigurna luka.
Uspavljujem ih jer znam da su dani i noći kada sam im tako jako potrebna da bi mirno zaspali – odbrojani.
Uspavljujem ih jer oni to traže, a ja želim da budem tu za njih.
I da, ponekad, posle napornog dana, ležanje i gledanje u plafon je poslednje što želim da radim. Ali onda se setim da je pored mene neko kome tih pola sata mog vremena znači da je voljen, siguran i da ga ništa na ovom svetu u tom trenutku i na tom mestu ne može povrediti. A taj njen osećaj ne bih menjala nizašta na svetu.
A. C.
Izvor: Zelena učionica
