Nekada su škole bile poznate po izuzetnim individualcima, snažnim ličnostima, pravim eruditama i usred neke palanke. Nekada su se prepričavale uzrečice, izjave, navike nastavnika/profesora koji su u svojim sredinama bili lučonoše i ‘selebriti’, što bi rekao ovaj novi svet. Bili su glumci na času, kakvih se ni pozorišta ne bi postidela. Da, nekada su časovi pojedinih kolega bili predstave, a đaci su znali da su povlašćeni jer mogu da sede u prvom redu.
Pre 34 godine sam imala poslednji čas kod učiteljice, a i danas bez imalo napora mogu da dozovem iz sećanja boju njenog glasa, melodiju govora, pogled, miris parfema čak! Ona je uticala na razvoj moje ličnosti više od svih ostalih. Bila je u stanju da nam izmeni DNK, na časnu reč! Kakva je to ljudska gromada bila!
Osnovnu školu sam završila pre 30 godina, srednju pre 26, i živo se sećam bar desetak ljudi koju su obeležili moje školovanje, kojima sam se divila i zbog kojih sam, verovatno, postala prosvetni radnik.
Sećam se ko me je naučio da slušam klasičnu muziku, puštajući nam „Vltavu“ i učeći nas da čujemo brzak na izvoru, huk reke koja narasta i mir reke koja teče širokim koritom.
Sećam se ko me je naučio da senčim crtež, vidim svetlost, savladam perspektivu; da se ne plašim boje, da na licu može da se nađe i zelena, da apstraktnu umetnost treba gledati maštom, a ne okom.
Pamtim kretanje od vrata učionice do katedre, spuštanje šestara i lenjira na sto, zauzimanje poze pored prozora, sa laktom na simsu, i priču koja razotkriva tajne matematike.
I danas mi je u ušima čarobna dikcija profesora književnosti, čiji je glas umeo da bude elegičan, lirski, buntovan (ko na mitingu devedesetih, božemeprosti), uzvišen, topao ili grub, već u zavisnosti od toga o kom je delu govorio. Bilo nas je sramota da ne pročitamo lektiru. Bilo nas je sramota da ne znamo o čemu govori.
To su bile snažne ličnosti koje su uticale na mnoge generacije, dok se na njih same nije moglo uticati. Znam, jer su i deca predsednika opštine i direktora škole kod njih dobijala jedinice i dvojke. Znam, jer im se nikada niko nije obraćao bez poštovanja. Što bi današnja deca rekla, bili su „likovi“, „carevi“, „face“.
O, da! Znam. Društvo je bilo drugačije, status je bio drugačiji, druge su se vrednosti cenile, drugačije su se dece vaspitavala, bla-bla-bla…