Zašto deca ne čitaju i zašto moraju da počnu

Piše: Jovana Papan

Današnja deca ne čitaju. Ova fraza svako malo pojavi se u dnevnoj štampi, propraćena rezultatima najnovije studije koja ukazuje na zabrinjavajuće razmere krize čitanja. “Svaki treći nije pročitao nijednu knjigu”, “samo 4 odsto mladih čita u slobodno vreme”, „skoro 40 odsto srednjoškolaca nikada nije bilo u biblioteci”, “PISA testiranje pokazalo da polovina đaka iz Srbije nema sposobnost za čitanje i razumevanje napisanih tekstova”

S druge strane, pogled na police dečjeg odeljka bilo koje knjižare otkriva takvo izobilje naslova, kakvo su prethodne generacije mogle samo da sanjaju. Tržište je preplavljeno knjigama za decu svih uzrasta, koje se sve više „udvaraju“ deci obilnim ilustracijama i oskudnim krupno štampanim tekstom. Paradoksalno, čini se da što je ponuda dečje literature bolja, to su deca manje zaisteresovana za čitanje.

Da li je knjiga, kako mediji tvrde, zaista “aut”? Koliko se radi o teškoj krizi čitanja, a koliko o novinarskom senzacionalizmu? Čitaju li današnja deca zaista drastično manje nego prethodne generacije ili se možda pomalo romantizuju prošla vremena u kojima su deca navodno „gutala knjige“? I je li možda kriza čitanja zapravo kriza čitanja onoga što bi roditelji i nastavnici želeli da deca čitaju?

„Pojavila se konkurencija koja je zavodljivija, jer zahteva manju količinu napora, umesto da čitate i zamišljate, sada je dovoljno da samo gledate. Na prvi pogled je tako. Međutim, ako želite nešto da uradite u životu, morate da u to nešto uložite neki napor, neki trud.“

„Danas deca sigurno manje čitaju nego u odnosu na prošle generacije“, smatra Slobodan Vladušić, kritičar, esejista i romanopisac. „Za to postoje i neki objektivni razlozi: ranije je knjiga bila spremište priča i izvor virtuelnih svetova, a danas su to i televizija sa desetinama kanala i video igre. Dakle, pojavila se konkurencija koja je zavodljivija, jer zahteva manju količinu napora, umesto da čitate i zamišljate, sada je dovoljno da samo gledate. Na prvi pogled je tako. Međutim, ako želite nešto da uradite u životu, morate da u to nešto uložite neki napor, neki trud. Umberto Eko je rekao da su književni tekstovi lenje mašine. Mnogo toga oko njih morate da uradite sami. A zauzvrat vam književni tekstovi omogućuju da odrastete, naravno u simboličkom smislu te reči. A biti odrastao znači, između ostalog, ne dozvoliti da vam svako priča priča u koje ćete bespogovorno verovati kao neki naivko, koji nema ni trunke životnog iskustva.“ dodaje on. Što se tiče trenda „udvaranja“ knjiga najmlađima, on ne treb previše da nas zabrinjava, sve dok se one čitaju, smatra Vladušić: „Dečija književnost je veliko tržište, i firme koje su na njemu prisutne samo pokušavaju da ostvare što veći profit. Lično, ne smatram da je veliki problem što dečijim knjigama dominiraju slike a što je teksta manje. Bitno je da ga ima, i bitno je da se u dečijim glavama razvije osećanje da je čitanje jedna normalna ljudska aktivnost.”

„Umberto Eko je rekao da su književni tekstovi lenje mašine. Mnogo toga oko njih morate da uradite sami. A zauzvrat vam književni tekstovi omogućuju da odrastete, naravno u simboličkom smislu te reči. „

Da je knjiga danas zapostavljena smatra i Sanja Đurković, urednik dečjih izdanja u izdavačkoj kući Evro-Đunti: “U ranija vremena knjiga je mnogo više vrednovana i od malih nogu se razvijala kultura čitanja. Danas sve institucije, počev od porodice do škole, mnogo manje podstiču potrebu za čitanjem kod dece. Današnji sistem života je mnogo više vizuelizovan nego ranije jer je internet postao glavni izvor informacija. A osnovno pravilo interneta je brzina i sažimanje informacija. Međutim, kao što naše iskustvo pokazuje, uz prave junake, i priče prilagođene različitim uzrastima i vremenu u kome živimo i te kako mogu da privuku veliki broj mladih čitalaca. Tu bih najpre izdvojila Džeronima Stiltona i Teu Stilton i način na koji su ove knjige osmišljene: pored zanimljive i deci privlačne priče, autori su posebnu pažnju posvetili i vaspitno-obrazovnim ciljevima, tj. nastojali su da spojem nenametljivo edukativnih sadržaja i vizuelno drugačijeg lika, stvore dela koja će biti pravi primer jedinstva korisnog i lepog.”

Ekonomska ili kriza prioriteta?

U vreme ekonomske krize i opšteg osiromašenja, čini se da je knjiga prva na udaru. Kupuje se ono što je neophodno, dok se slobodno vreme provodi uz kulturne sadržaje koji su “džabe”, dakle ispred televizora. “Ne mislim da je glavni problem neki drastičan pad interesovanja za knjige koliko je reč o generalnom padu kupovne moći u Srbiji” smatra Sanja Đurković. “Na tržištu zaista postoji ogroman broj različitih naslova ali je činjenica da kvalitetne knjige nisu dostupne svima. Razloga je nekoliko: pre svega, skupa prava, visoka cena proizvodnje knjige, velike marže, porezi itd. a ne postoji apsolutno nikakva pomoć države. ”

„U ranija vremena knjiga je mnogo više vrednovana i od malih nogu se razvijala kultura čitanja. Danas sve institucije, počev od porodice do škole, mnogo manje podstiču potrebu za čitanjem kod dece.“

Ali, iako za knjige navodno nema novca, tržni centri i kafići su krcati, što samo pokazuje da se možda ipak više radi o krizi prioriteta nego o novčanoj krizi. Da li kriza čitanja pre svega potiče iz porodice, ili su knjizi “presudile” moderne tehnologije – televizija, mobilni telefoni, kompjuteri? Kulturu mladih oblikuju mediji savremenih komunikacija, čije je delovanje nemoguće izbeći. Televizijska ponuda od sedamdesetak kanala, od kojih nekoliko emituje samo crtane filmove, rijaliti šou programi zbog kojih čitave porodice zaboravljaju i da jedu i da spavaju, a tu su još i lako dostupne kompjuterske igrice, koje imaju nevertovatnu sposobnost da poput crne rupe “usisaju” sve slobodno vreme deteta. Oko 60 odsto roditelja govori deci da cene knjige ali usled silnih obaveza i ljubavi prema telenovelama nikada sami ne čitaju, dok 20 odsto ne čita niti smatra da su knjige vredne, ukazuje istraživanje koje je prošle godine sproveo Institut za psihologiju Filozofskog fakulteta u Beogradu. Podatak da više od 60 procenata ukupne populacije u Srbiji ne čita ništa, pokazuje da je broj odraslih koji će ličnim primerom pripremiti decu da se kasnije sama služe knjigom prilično mali.