Piše: Mirko Mitrović, Prvi put s ocem
U jednom kampu za borbu protiv narkomanije u kom sam nekada davno volontirao, desila se jedna bizarna situacija. Pošto je obavljen prijem novog štićenika, 35to godišnjaka, majka koja ga je dovela je uporno insistirala da krene s njim u sobu. Na pitanje zašto bi pobogu išla, jer to je ipak bilo isključivo muško odeljenje, rekla je: „moram da mu namestim krevet, znate on nikada nije nameštao svoj krevet.“
Dete je po definiciji neko ko je zavistan od roditelja. Dok je malo ono i bukvalno ne može da preživi bez osobe koja će da ga nahrani, presvuče i utopli. Kako raste, dete postepeno uči da zadovoljava svoje telesne i psihološe potrebe, sve do trenutka kada će postati nezavisna odrasla osoba. Tada više nemamo dete, tada imamo odraslog sina i ćerku, a dizajn homo-sapiensa sa njegovim telesnim i duhovno/duševnim potencijalima je takav da je optimalno da se „odraslost“ dogodi oko osamnaeste godine.
Šta se dogodi pa ovo ne bude tako?
Dve patologije odrastanja su karakteristične i njihove ishode nazivamo starmalo i razmaženo dete.
Dete od začetka do osamostaljenja prolazi kroz nekoliko faza vezanosti i simbioze sa roditeljem. Kako odrasta tako se nivo njegove vezanosti smanjuje da bi jednog dana uporedo sa sazrevanjem telesnih i psiholoških funkcija, taj nivo pao na nulu. To ne znači da zrelo dete neminovno odlazi od roditelja, već da mu roditelj više nije potreba i nužnost.
Psihološki zrela ili odrasla osoba je osoba koja ne zavisi od drugih osoba, ponašanja, stvari i tehnologija.
Kao što leptir ima optimalno vreme koje treba da provede u čauri, pa ne valja ni kad izađe sat vremena ranije, ni sat vremena kasnije, tako se i prerani ili prekasni izlazak iz simbioze sa roditeljem uvek odražava negativno na stanje deteta. Deca koja moraju prerano da odrastu, bilo zbog smrti roditelja, bilo zbog teških uslova života, bilo zbog toga što im je u detinjstvu bila nametnuta odgovornost za mlađu braću i sestre, ogrube, i mada mogu biti uspešni u životu, budu emocionalno nedostupniji. Često svoju ličnu vrednost dovedu u vezu sa dobrobiti drugih ljudi o kojima se brinu i najčešće biraju pomagačke profesije (medicinska sestra, učiteljica, socijalni radnik, psihoterapeut…).
Druga krajnost, daleko brojnija danas što zbog trenda pedocentričnog vaspitanja, što zbog infantilnosti roditelja, je dete koje ostaje u produženoj simbiozi sa roditeljem neograničeno dugo, kao tužni primer sa početka teksta.
I jedni i drugi su zavisni u nekoj meri. Prvi od dobrobiti onih kojima pomažu, drugi od dobre volje onih koji će njima pomagati. U oba slučaja odgovornost za stanje u kome se nalaze je eksternalizovana to jest kod nekog drugog, pa je mogućnost da sama osoba takvo stanje promeni mala.
Kako se ponaša dete, a kako odrasli kome je neprijatno?
Dete plače, vrišti, skreće pažnju na sebe, pravi gluposti da ga roditelj primeti, i da otkloni uzrok neprijatnosti.
Odrasli se trudi da sam otkloni uzrok neprijatnosti ili da se skloni iz neprijatne situacije.
Između deteta i odrasle osobe nalazi se proces odrastanja!
Kako ide proces odrastanja? Tako što, između ostalog, postepeno učimo da prihvatamo činjenicu da smo delimično odgovorni za ono što nam se događa i 100% odgovorni za našu interpretaciju događaja i našu reakciju na događaj.
