Zašto deci vreme traje duže?

Zašto nam se, za razliku od detinjstva, u odraslom dobu čini da nam dani, nedelje i meseci izmiču vrtoglavom brzinom?

Kad smo bili deca, imali smo utisak da letnji raspusti traju večno, a isto je važilo i za iščekivanje Nove godine i Božića.

Zašto nam se, onda, u odraslom dobu čini da nam dani, nedelje i meseci izmiču vrtoglavom brzinom?

Naučnici imaju tri teorije.

Prema jednoj od njih, reč je o promenama u okviru našeg unutrašnjeg, biološkog sata. Kako starimo, tako usporavaju naši otkucaji srca, disanje i metabolizam. S druge strane, deca imaju brži puls, što znači da za određen vremenski period dožive znatno više bioloških markera (otkucaji srca, disanje), zbog čega imaju utisak da vreme sporije prolazi.

Druga teorija ukazuje na to da bi naša svest o proticanju vremena mogla da bude vezana za broj novih perceptivnih informacija koje naš mozak upije. U detinjstvu, naš mozak stimuliše više podsticaja i potrebno mu je više vremena da obradi informacije, pa nam se ti trenuci čine dužim. Ovo objašnjenje takođe bi ujedno moglo da da odgovor na pitanje zašto nekim ljudima tokom saobraćajne nesreće život “prođe pred očima” – nepoznate okolnosti donose mnoštvo novih informacija koje treba obraditi.

Zapravo, samo posezanje za velikim brojem uskladištenih informacija u tom trenutku može se činiti sporijim od samog događaja.

Kako starimo, tako sve bolje upoznajemo svoje okruženje, što znači da ne primećujemo sve one sitne detalje koji su nam okupirali pažnju kao deci. Za decu, međutim, svaki novi dan nosi neka nova, neobična iskustva koja treba obraditi, što iziskuje veliku količinu mentalne energije. Deci se, zbog više stvari koje su se dogodile, zato čini da je proteklo više vremena.

Biohemijska istraživanja koja stoje iza ove teorije ukazuju na to da bi otpuštanje neurotransmitera dopamina prilikom perceptivne stimulacije moglo da ima uticaja na to kako merimo vreme. Nakon 20. godine nivo dopamina opada, što znači da imamo utisak da vreme teče brže.

Tu je i ideja da određeni vremenski period posmatramo kao procenat vremena koje smo već proživeli. Dok za 50-godišnjaka period od godinu dana iznosi pedeseti deo njegovog života, za dvogodišnjaka to će biti čak polovina, a za četvorogodišnjaka četvrtina njegovog života.

Na logaritamskoj skali, da bi 20-godišnjak procentualno sačekao isti prolazak vremena do narednog rođendana kao dvogodišnjak, morao bi da sačeka svoj 30. rođendan. On će, naravno, pre toga proslaviti još 9 rođendana, pa iz te perspektive ne čudi što odrasli imaju utisak da vreme traje kraće.

Izvor: b92