Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti a njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze. Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje.
Zašto fantastični roditelji podižu depresivnu decu
Odlomak iz knjige: Politika za decu: Sve što niste ni znali da želite da znate o roditeljstvu danas, Službeni glasnik, 2018
Piše: Jovana Papan
Kao novopečena mama sa malim sinom, znajući za sva ona istraživanja koja govore o tome koliko lako možete upropastiti svoje dete, vratila sam se školovanju i stekla diplomu kliničkog psihologa, započinje svoju ispovest Lori Gotlib u američkom magazinu Atlantik.
Svoj posao prihoterapeuta započela je u uverenju da je glavni posao psihoterapije da se pacijentima nadomesti nedostatak razumevanja i empatije njihovih roditelja. A onda je dobila prve pacijente..
Posle par “školskih” slučajeva kakve je i očekivala, naletela je na pacijentkinju koja je bila sve osim osobe sa nedostatkom roditeljskog razumevanja. Zapravo, imala je “sjajne” roditelje, izvanredno obrazovanje, super posao, divan stan i svi oko nje su je razumeli i podržavali. A ona jednostavno nije bila srećna.
Dok je pokušavala da shvati svoju pacijentkinju izvan ustaljenih šablona, piše Lori, nešto čudno se dešavalo. Počela je da dobija sve više i više takvih slučajeva. Na njenom kauču ređali su se 20/30-godišnjaci koji su patili od depresije i anksioznosti, imali teškoća da se posvete bilo kakvom cilju ili karijeri, mučili u vezama i uopšte patili od osećaja praznine i nedostatka svrhe. A njihove mame i tate kao da su sa svim tim imali vrlo malo veze.
Dok je pokušavala da shvati svoju pacijentkinju izvan ustaljenih šablona, piše Lori, nešto čudno se dešavalo. Počela je da dobija sve više i više takvih slučajeva.
Štaviše, svi oni su pričali o tome koliko “obožavaju” svoje roditelje. Mnogi su ih nazivali svojim najboljim prijateljima i hvalili se kako su oni uvek tu za njih. Nekima su roditelji čak i plaćali psihoterapiju.
U početku, Lori je sumnjala u njihove hvalospeve roditeljima – svi znaju kako se ispod površine svašta valja, pa zašto to ne bi bio slučaj i ovde? Međutim, sve je ukazivalo na to da oni zaista imaju roditelje pune ljubavi, koji su im dali slobodu da “pronađu sebe” i ohrabrivali ih da u životu urade šta god žele. Roditelje koji su im svako veče pomagali sa domaćim zadacima, trčali u školu svaki put kada se u njoj pojavi neki siledžija, plaćali im privatne časove iz matematike, upisivali ih na muziku čim ispolje interesovanje i puštali ih da se ispišu čim isto izgube. Umesto da ih kažnjavaju, njihovi roditelji puštali su decu da se “suoče sa logičkim posledicama” kršenja pravila. “Ukratko, njihovi roditelji bili su potpuno usklađeni sa svojom decom i postarali su se da ih provedu kroz sva iskušenja odrastanja. Prosto sam im zavidela kako su uspevali da budu tako fantastični.” opisuje ona.
Slični članci koji vas mogu zanimati:
Najnoviji tekstovi iz kategorije: RODITELJSTVO
28 praktičnih saveta pedagoga koji su dovoljni za svakog roditelja
Piše: Snežana Golić, pedagog Stres i griža savesti, oboreno samopouzdanje i 100 dilema na dan, obojili su današnje roditeljstvo. I sve za dečje dobro. Da li je vama to logično?...
U svoj toj želji da od svoje dece napravimo uspešne ljude zaboravljamo važne stvari
Na putu ka školi mama daje ćerki gomilu nepotrebnih saveta. Znam da, kao svaka mama, želi da devojčica izraste u disciplinovanu, organizovanu i odgovornu osobu i pokušava da postavi “čvrste...
Zašto je odlazak na selo najbolja stvar koju smo učinili za našu decu?
Rođena sam u Beogradu. Tamo sam odrasla. Tamo sam se školovala. U Beogradu mi se rodilo i prvo dete. A onda, kada je D napunio dve godine, preselili smo se...
Kako da “naterate” decu da vam pomognu
Jedan od najboljih načina da naučimo decu da nešto rade je tako što ćemo ih navesti da nam pomažu u određenim obavezama, koje su u skladu sa njihovim uzrastom. Međutim,...
Prvo i osnovno dete mora imati brata ili sestru kako ne bi bilo centar sveta. Drugo roditelji su ti koji odredjuju pravila. Trece uzasno me nerviraju kvazi psiholozi, terapeuti i pedagozi koji zavrse skolice i onda mene kao roditelja uce o tome kako da vaspitam decu a svoju nemaju ni u planu i ostanu ne ozenjeni i neudani. Mi smo mislece masine koje uce samo pomocu sopstvenog iskustva. Cuvanjem dece od svega i svacega branimo im sticanje iskustva. TACKA.
Poslovica Uci se na tudjim greskama je teska utopija. I pored sve inteligencije koju ljudi imaju ovo je prosto nemoguce dok ne osetite na svojoj kozi. Pa cak i kad osetite na svojoj kozi oglusujete se o iskustvo. Svima se desilo da se prehlade jer su osetljivi na ovo ili ono. Posle prelezane bolesti pazite se neko vreme i vise nego sto je potrebno. Secanje neprijatnog iskustva bledi i vremenom se sve manje pazite dok ponovo ne iskusite isto, zar ne? Zar je to toliko tesko shvatiti i prihvatiti?
Roditelji koji su svoju decu previse pazili dobili su emocionalno nestabilnu decu , njihova deca nece biti ni bolja ni ista vec jos gora i tako iz generacije u generaciju popustamo po malo. Sami nisu u stanju da se izbore sa emocijama jer im je zao sopstvene dece kad im nesto treba zabraniti i onda popuste jer su i sami nestabilni praveci jos veci problem.
Roditelji su ti koji prave granicu , vladaju situacijom i odredjuju pravila a ne psiholozi i njihova jadna objasnjenja o trazenju emocija i besomucnim razgovaranjima sa decom.
Jedino gde treba da se umesa strucna pomoic je u ekstremnim slucajevima zapustanja i zlostavljanja dece a ne u svakodnevnom zivotu porodice. Oni nam prosto namecu osecaj grize savesti pri svakoj nacinjenoj greski ma kopliko ona mala ili velika bila. Sreca pa nas i njih pa je odgoja dece proces a ne slucaj.
Apsolutno se slazem!
Borise, 10+ !
Borise, trebalo bi djeci pomoći u mnogo stvari, primjereno njihovom uzrastu. Dijete nije sposobno, da se u svemu snađe i da sve zna unaprijed. Ne valja prema njemu nastupati osorno i od njega stvarati robota. Zašto da gradimo takove osobnosti?! Djeca, koja su odgajana u ljubavi i atmosferi solidarnosti, sutra će to moći prenjeti i na druge. Oni koji ne dobiju dozu ljubavi i pozitivnog odgoja, sutra će biti egoisti i povrijediti drugog. Sami vidimo, kako kapitalistički mentalitet loše utječe na društvo. Ljudi su postali neosjetljivi na probleme i potrebe drugih ljudi. Samo gledaju sebe i upražnjavaju samo svoje potrebe i nagone. Ali, kada se taj isti nađe u nevolji, onda očekuje pomoć! Svatko se pravda s onim drugim i odgaja djecu životinjski – bezosjećajno. To ne vodi nikamo! Meni je žao takovih jedinki, jer i oni će sutra patiti, radi tog svog stečenog odgoja. Ljude treba odgajati, da budu graditelji društva suradnje i međusobnog pomaganja a ne životinjskog carstva, u kojem će mo se međusobno jesti.
Nije problem u tome, što su roditelji pomagali djeci, već je problem u tome, što istovremeno nisu mijenjali svijet na bolje. Dok su u obitelji razvijali svijet međusobne suradnje i pomaganja, vani su razvijali, podržavali ili pasivno promatrali, okrutni sistem opće grabeži, prijevara, okradanja i suparništva. Tako se je dogodilo, kada su im se djeca spustila u stvarni svijet, doživjeli su šok i naravno, bili su nespremni, da se suoče s takovim bezosjećajnim svijetom. Tu nalazim grešku roditelja a ne u onome, što se u tekstu hoće ukazati.
bravo
Interesantno je “cime” se “bave” takozvani psiholozi i psihijatri. Jedno jednostavno pitanje za te “vrhunske” znalce. Kako bi ste psihološki profilirali one koji su u posjedu desetaka pa i stotina milijardi dolara. Nisu li to ljudi koji pate od najtezeg oblika psiholoskih neuravnotezenosti te su time najopasniji ljudi, ako ih uopce vise mozemo svrstati medju ljude? Ne naravno, jer je vecina tih “vrhunskih” znalaca placena od strane doticnih bolesnika da izvrcu sve zivo sto je moguce od onoga sto je najveci problem a to su upravo ti nezasitni bogatasi koji su davnih dana izgubili bilo kakav moralni osjecaj.
“Moji roditelji bi se osećali promašeno kada bi znali da sam ovde” objasnio je. “S druge strane, možda bi im bilo i drago, zato što toliko žele da budem srećan. Zato nisam siguran da li bi bili zadovoljni što sam došao ovde da bi bio srećniji ili razočarani što već nisam srećan”.
Treba mu unijeti osjećaj da zna kako je to biti odrastao. Onda se ovakve rečenice ne bi pojavljivale, iz razloga što je nebitno kako se roditelji osjećaju vezano uz to. Njegova je odluka da dođe i ako mu to pomaže, posve je nebitno što netko drugi o tome misli.
Ovo je jedini pravi put da deca budu dobri i korisni članovi društva. Ko na ovaj način ne brine o deci, postaju kriminalci i poroblemi. Depresija potiče iznesređenog društva u kome se živi, a ne u brižnoj porodici.
TAKO JE.!