Zašto japanska deca ne znaju za havariju u Fukušimi

Odgajiti zdravo dete, dati mu odlično obrazovanje i poslati ga na vrh karijerne lestvice – to je sve što roditelj u Japanu treba da uradi ako želi da vaspita dete kako treba.

Piše: Jura Okamoto

Četiri dana nakon zemljotresa, odlučio sam da pitam svoju decu, koja su napola Japanci, šta znaju o tom događaju. Ispalo je da ne znaju apsolutno ništa. Ni devetogodišnji sin, ni devojčica u prvom razredu nisu znali ni reči „radijacija“ ili „nuklearni reaktor“ na japanskom.

Pročitajte i: Pravila japanskog vaspitanja

Zaključivši da su drugoj deci roditelji odavno sve razjasnili i da se u našem slučaju radi samo o tome što u kući nemamo televizor, obratio sam se veoma važnom gospodinu iz susedstva, čiji roditelji rade u kompaniji BMW. Važan gospodin koji gura devetu godinu i svaki dan posle škole ide prvo u jednu dzjuku – privatnu školu, zatim na plivanje, a zatim u drugu dzjuku – izjavio je da je čuo te reči, da roditelji svako veče sede ispred TV-a te njemu ne daju da igra Play Station. I da se „tamo nešto srušilo, ali on o detaljima nema pojma“. Raspitavši se kod još dvojice i dobivši istovetne odgovore, na kraju sam shvatio da je pojava masovna. Ako su roditelji iz srednjeg sloja, koji žive van ugroženog područja, jednodušno odlučili da svoju japansku decu ne informišu, znači da imamo posla sa nekakvom kulturnom pretpostavkom. Ali kakvom?

“Raspitavši se kod još dvojice i dobivši istovetne odgovore, na kraju sam shvatio da je pojava masovna”

U Japanu, deci je dodeljena prilično čudna pozicija. Prvih tri-četiri godine prema deci imaju odnos kao prema štenetu ili mačetu, a nazivaju ga rečju „kavaj“ – „mio, ljubak“. Pripadnik zapadne civilizacije nastoji da u svakom dečjem postupku nasluti buduće postupke odraslog čoveka i, čak i pre nego što dete nauči da govori, svaki zvuk koji ono proizvede i svaki trivijalni postupak – kao na primer odabir igračke – tumači kao važnu naznaku formiranja ličnosti. Takva interpretacija nije svojstvena Japancima: na primer, smatra se da je agresija deteta nevažna i da ne zahteva ikakvo uplitanje – „to su samo deca“. Kad napune pet-šest godina, deca već postaju obaveza koju roditelji treba valjano da „obavljaju“. Biti roditelj za Japanca srednje klase pre svega predstavlja dužnost.

Ne učite svoju decu…

Sastav dvanaestogodišnje Teodore: Ovako izgleda idealna škola

“Moje dete je dobro, ono nikad ne bi prvo napalo”

Deca se danas ne vaspitavaju, samo se čuvaju od života

Švajcarska: Nepoštovanje vaspitača i nastavnika dostiglo vrhunac

Vrištanje, guranje, neposlušnost – sve više dece je zločesto, lenjo i razmaženo. Problem je u roditeljima. Jedan vrtić u blizini Lucerna provodi jutro u šumi, tema puževi. Odjednom jedan dečak...

Ima svega dve godine, a s roditeljima je prepešačio 483 kilometra

U danima kada se mlade mame oporavljaju od porođaja, Šenon je stala na noge lagane i dala se u planinarenje. I nije išla sama, ona i njen muž Blejk, strastveni...

Detinjstvo u Indiji: Mali-veliki ljudi

Indija je ogromna zemlja velikih kontrasta, u kojoj odrasta skoro 400 miliona dece, što je naveća dečija populacija na svetu. Tradicionalno indijsko roditeljstvo...

Deca Bušmani: Mali gospodari pustinje

Bušmani ili narod San, kako sami sebe nazivaju, su drevno društvo lovaca i sakupljača iz Južne Afike. Njihov dom je u nepreglednim prostranstvima pustinje Kalahari. Savremeni genetičari smatraju da oni...