Zašto je slobodno igranje najbolja letnja škola?

Što više vremena deca provedu u aktivnostima koje vode roditelji, više se smanjuje njihova sposobnost da budu produktivni u sopstvenim ciljevima.

Sve to je u skladu sa otkrićima profesora psihologije sa Bostonskog univerziteta, Pitera Greja, koji proučava dobrobiti igre u ljudskom razvoju. U svojoj knjizi “Slobodni da uče: Zašto će oslobađanjem instikta za igrom naša deca postati srećnija, samostalnija i biti bolji đaci” (‘Free to Learn: Why Unleashing the Instinct to Play Will Make Our Children Happier, More Self-Reliant, and Better Students for Life’ ) on objašnjava kako igra podstiče razvoj izvršne funkcije, a pogotovo samousmerene kontrole:

“Slobodna igra je prirodni način učenja dece da nisu bespomoćna. U igri, daleko od odraslih, deca zaista imaju kontrolu i mogu vežbati i sticati te kontrole. U slobodnoj igri deca uče da donose sopstvene odluke, rešavaju vlastite probleme, stvaraju i pridržavaju se pravila i slažu se s drugima kao ravnopravnima umesto kao s poslušnim ili buntovnim podređenima. ”

Kada smanjujemo količinu vremena za slobodnu igru u našim školama i vrtićima, naša deca mogu izgubiti više od prilike za igranje “školice” ili “pljačkaša i policajaca”. Neki osnovnoškolski programi prepoznaju važnost igre i štite njenu ulogu u vrtiću.

Na primer, Montesori škole osmišljene su tako da daju prednost koristima samousmerene slobodne igre i tako podstaknutim aktivnostima. Neki programi čak daju više važnosti razvijanju izvršne funkcije nego akademskim veštinama. U njihovoj terminologiji “samoregulacija” je ključ uspeha u školi i životu.

Vaspitači u vrtiću ocenjuju samoregulaciju kao najvažniji pokazatelj spremnosti za školu. U isto vreme učitelji izveštavaju da mnogi od njihovih studenata dolaze u školu s niskim nivoima samoregulacije. Postoje dokazi da su rani nivoi samoregulacije jače povezani sa spremnošću za školu nego koeficijent inteligencije ili matematičkog znanja i veštine čitanja, te su usko povezane sa kasnijim akademskim uspehom.

To nije ništa novo većini učitelja, koji se u današnjim sve većim i prenatrpanim odeljenjima nadaju učenicima sa dobro razvijenom izvršnom funkcijom. Sposobnost samousmeravanja može značiti razliku između nezavisnog učenika, na kojeg se možemo osloniti da će završiti svoj posao dok haos vlada oko njega, i zavisnog, besciljnog učenika, kojeg ometaju drugi učenici i potrebno ga je voditi od zadatka do zadatka.

Ukoliko želite svojoj deci obezbedie prednost, odreknite se nekih od aktivnosti koje ste isplanirali za dete i dopustite mu da se igra. To je sve. Jednostavna igra. Omogućite im vreme koje će biti daleko od vaših motiva i isplaniranih aktivnosti.

Izvor: Moj pedijatar

Prethodna strana 1 2

Podeli tekst: