Da mi je neko pre deset godina rekao da će jedna od poteškoća single roditeljstva biti i potraga za stanom, ne bih mu verovala. Kada sam bila podstanar u studentskim danima, neželjeni stanari bili su pretežno muški studenti – za njima ostaje žuta kuhinja i kupatilo (nezavisno od originalne boje), upokojeno povrće u frižideru koje im je keva donela tri meseca ranije kako bi pojeli nešto osim pekare i pljeskavice i smrad nogu koji ni promaja od tri dana ne može da izbije iz zidova. Nisu bili poželjni ni stanari sa ljubimcima, naročito psima – laju, linjaju se, žvaću nameštaj, obeležavaju teritoriju, oni većih dimenzija salivaju stravu komšijama. Od pre par godina, ni pušači nisu dobrodošli, ali lako je pri iznajmljivanju stana reći da nisi pušač pa posle duvaniti na prozoru ili terasi. Ono što do skoro nisam znala je da i samohrane majke spadaju u kategoriju neželjenih stanara.
Samohrana majka – stanar iz pakla?
Kada sam u julu mesecu na jednom poznatom portalu za nekretnine videla idealan stan za mene i desetogodišnju ćerku, bez mnogo razmišljanja ostavila sam sve svoje podatke, uključujući podatak o tome ko će u stanu živeti. Kakav danak neiskustvu! Nakon par minuta, stigla mi je poruka od agencije da nisam stanar kakvog vlasnici žele. Dok mi je pristisak divljao, kroz glavu mi je prolazilo kakav sam ja to stanar – plaćam kiriju i račune na vreme, ležem u 11 sati, po ceo dan sam na poslu, a dete u školi, kada dođemo kući svaka u svom ćošku nešto prčka ili zajedno iz kreveta gledamo film. Desi se da ne progovorimo ceo dan. Stan je čist i uredan, a jedino kad smo bučne je ujutru jer ja volim da slušam Janis Joplin dok se tuširam (dobro, malo i priredim koncert komšijama). Zaista, stanari iz pakla!
Dok sam kuljala od besa, sve što sam želela jeste da stupim u kontakt sa osobom koja ne samo što mi nije dala da iznajmim stan, već mi nije dala ni da ga vidim, odbivši svaki kontakt sa mnom jer sam sama ženska osoba sa detetom, da ga malo posramim. Setila sam se i ko bi mogao biti idealan stanar. Nije me mrzelo da se ponovo registrujem, ovoga puta koristeći podatke svog oca (imamo različito prezime, pa nije bilo šanse da nas povežu). Na pitanje ko će živeti u stanu odgovaram – ja, muškarac i moja porodica (ostavljam “porodica” namerno nedefinisano, da vidim da li je dovoljna informacija da sam muško). U roku od deset sekundi dobila sam cvrkutavu poruku od agencije da će me vlasnica kontaktirati. Vlasnica. Bila sam ubeđena da je osoba koja me je tako užasno diskriminisala muško, nisam očekivala da od jedne žene dobijem ovakav tretman. Odmah me je zvala, nisam se javila. Šta sam joj posle napisala, zadržaću za sebe.
Pokušaj br. 2
Dva meseca kasnije, jedne srede, u oglasima vidim divan stan, pravljen za mene, ali u tom trenutku se nalazim van Beograda, pa zamolim moju mamu da pozove i zakaže gledanje stana. Usput joj naglasim da ne kaže za koga je. Ali avaj, moja mama je fina, naivna i preterano vaspitana žena koja ne ume da laže, pa kada je agentica za nekretnine počela da je ispituje, mama je priznala sve. I gle čuda, ne može stan da se pogleda, možda u nedelju, eto, nije se devojka koja tu živi još iselila, možda u ponedeljak, ma javiće se ona sigurno, ma da, evo, samo što nije (gle čuda: nikada se nije javila).
Džejms Bond i ja gledamo stan
Reku suza od besa što još jednom, ljudi koji me ni ne poznaju, odbijaju da mi pokažu stan, odbijaju da me pogledaju, zaustavio je moj otac rečenicom – smiri se, sad ću ja da zovem. Mirnim i odlučnim glasom tražio je da vidi stan, i zamislite, sutra može! Odmah sutra, nema više ni devojke koja tu živi, ni čekajte do nedelje, ma nema problema, sve može odmah. I tako smo nas dvoje, na 40 stepeni, seli u auto i kao tajni agenti pošli na zadatak – niko ne sme da zna stan da iznajmljuje samohrana majka (pomislio bi čovek da smo u najmanju ruku pošli u Beograd da dilujemo drogu koliko smo se spremali za ovaj poduhvat). Vidno zbunjeni vlasnici prvih par minuta su nas samo gledali, ništa im nije bilo jasno, a nisu smeli ni da pitaju šta smo tačno nas dvoje jedno drugom. U jednom trenutku, vlasnica se okuraži i pita – a ko će da živi ovde? Moj tata, Džejms Bond, mrtav ‘ladan kaže – ja ću da živim ovde, sa ćerkom i unukom. I tako ja iznajmim sebi i svom detetu stan.
Zašto smo toliko nepoželjne?
Posle sam sela na svoju novu terasu i zapitala se kako to vlasnici nas vide, šta je to u nama što toliko ne mogu da podnesu. Želela sam da pitam ženu od koje sam iznajmila stan, šta ona zamišlja, šta sam ja? Možda misli da sam zato što sam samohrana majka, automatski i socijalni slučaj koji će da joj se zabode na gajbu i nikada ne plati kiriju. Možda misli da zato što sam samohrana majka, moje dete je sigurno raspušteno, jede zidove, glođe nameštaj. Možda misli da zato što sam samohrana majka, pravim žurke, red udvarača stoji ispred vrata, pevaju serenade ispod prozora i bude komšiluk u pola noći. Možda misli da ću, zato što sam samohrana majka, da joj ukradem muža. Sori gospođo, ni moj mi nije trebao, a kamoli tuđi.
Tužni happy end
Sada se vlasnica stana i ja obožavamo. Ona se pravi da ne zna ju je moj tata, Džejms Bond, prevario, ja se pravim da ne znam da me je diskriminisala. Pravimo se lude. Ćaskamo kada dođe da pokupi kiriju, udeli mi kompliment – kako mi je dete lepo i vaspitano, ja njoj kako je lepo doterana – idila. Često se osetim krivom što sam progutala diskriminaciju, uzviknula bih nekad “Hej gospođo, samohrana majka živi u tvom stanu i ništa loše se nije desilo. Svi su srećni i zadovoljni. Plaćamo na vreme, nismo pojeli zidove, muž je i dalje tvoj”. Ne kažem ništa, želim da verujem da nije znala da smo i mi, same žene sa decom, jednako dobri stanari kao prosečni muškarac. Želim da verujem, samo mi ne uspeva.
Izvor: Singlemum.rs
