Zašto mi ne smeta da ne budem “zabavan tata”

U nekom momentu naše roditeljske avanture počinjemo da shvatamo da, ukoliko želimo da stvari koje treba da budu urađene – budu urađene, moramo da “nagazimo” svoje klince.

Piše: Tinjan Kroford

Kao klinca, uvek me je čudilo koliko odrasli umeju da budu naporni i željni kontrole. Zašto je sve moralo da bude tako ozbiljno? Da li ljudi prosto odrastanjem postaju sve dosadniji? Ne i ovaj čovek, mislio sam tada. Ja ima da ostanem zabavan.

Ubrzajte do današnjeg trenutka i noćnog rituala u koji sam se trenutno zaglibio. Jurim svoje trogodišnjakinju sa četkicom za zube sve nervozniji kako odmiče vreme, tako da kad konačno počnem da joj perem zube moram da se obuzdavam da je ne napadnem istom.

Jednom kada savladamo ovu prepreku, sledi čarka #47 toga dana, povodom pogrešno odabrane priče za laku noć. Na kraju moram da joj pročitam odgovarajuću priču koja mi se odavno smučila, a zatim nastupaju pregovori o spavanju. Tek kada su pronađene sve plišane igračke a svetlo u sobi utuljeno do nivoa da vam gotovo ne trebaju naočare za sunce, mogu da pređem na sledeće dete.

U međuvremenu, sedmogodišnjak je koristio priliku da jurca okolo i radi sve ono što mu ne dozvoljavam kad ga nadzirem. Ili je sedeo na kauču gledajući grabljivca kako prosipa creva svog plena uz umirujući glas naratora dokumentarnog programa. Moglo je biti i gore.

Savladavanje prepona u nadmetanju sa njim je malo zahtevnije nego kad je u pitanju najmlađi, a pregovaračke taktike su daleko prefinjenije. Sve što može biti predmet spora postaće predmet spora, dok mi se mozak sasvim ne pretvori u kašu. Za pregovaračkim stolom raspravlja se o svakom minutu, i ništa ne sme ostati nedefinisano.

Kad se cela gungula završi, razmišljam o tome kako sam uvek verovao da ću biti zabavan roditelj. Volim da se rvem i glupiram sa njima, pa kako sam se onda od drugara pretvorio u šefa? Ponekad mi se čini da je raspravljanje jedino što radim.

Podeli tekst:

1 2 Sledeća strana