Zašto moramo da prestanemo da razdvajamo decu po uzrastima

Razdvajajući decu po uzrastima, oduzimamo im prirodne okolnosti za samostalno učenje, smatra razvojni psiholog Piter Grej.

Deljenje dece po uzrastima prilikom školovanja postalo je praksa otprilike istovremeno kad i fabričke pokretne trake. Uočljiva je podudarnost – školski sistem decu tretira poput delova na fabričkoj traci, koji se kreću od punkta do punkta, tj. iz razreda u razred. Svaki fabrički radnik proizvodu dodaje jedan novi deo (gradiva). Na kraju trake, silaze gotova odrasla ljudska bića, oblikovana po specifikacijama, piše razvojni psiholog Piter Grej.

Problem je, objašnjava on, što deca nisu pasivni proizvodi kojima možemo dodavati delove. Niti su nedovršene odrasle osobe kojima fali još par delova da se kompletiraju. Deca su celovita ljudska bića koja teže kontroli nad sopstvenim životima i koja žele da uče ono što njih zanima. I to najbolje uče kada su u dodiru sa osobama raznovrsnih uzrasta.

Antropolozi nas uče da je pripadnost mešanoj uzrasnoj grupi ključna za samoobrazovanje dece u društvima lovaca sakupljača.

“Kada sam u školi Sadberi Voli proučavao odnose između dece različitih uzrasta, utvrdio sam da deca mnogo vremena provode sa mlađima ili starijima od sebe, ukoliko za to imaju prilike,” kaže Grej. Učenici se naročito rado mešaju sa drugim uzrastima prilikom igre.

Grej je izdvojio nekoliko najvažnijih blagodeti mešanja dece različitih uzrasta:

Zašto je deci neophodno više zadirkivanja?

Mešanje uzrasta dozvoljava mlađoj deci da se uključe u aktivnosti koje ne bi mogla da izvode sama ili sa vršnjacima, i da uče iz takvih aktivnosti.

Ruski razvojni psiholog Lev Vigotski razvio je 30-ih godina XX veka koncept “zone bliskog razvoja”, u koju su spadale aktivnosti koje dete može da izvede sarađujući sa decom koja su veštija, a koje ne može da izvede samo ili sa decom na istom stepenu razvoja. Vigotski je smatrao da deca najbolje uče kada provode vreme sa decom koja su unutar te zone i po veštinama tik iznad njih.

Na primer, dva četvorogodišnjaka verovatno neće uspeti da se igraju dobacivanja loptom, jer će bacati ukrivo i igra će im brzo dosaditi. Ali, kada se četvorogodišnjak i osmogodišnjak igraju dobacivanja, starije dete će svojom spretnošću stizati loše bačene lopte mlađeg, a svoje bacati pravo u ruke manje spretnog mališana, koji će uživati u hvatanju.

Zbog toga deca uživaju u igri sa mlađima ili starijima od sebe. I to ne samo kada su fizičke igre u pitanju. Kada sedmogodišnjaci i osmogodišnjaci igraju karte, vrlo brzo gube pažnju i interesovanje, jer igra karata zahteva koncentraciju, pamćenje i planiranje. Međutim, kada deca tog uzrasta igraju karte sa tinedžerima, oni im pomažu da prate igru, daju im strateške savete i paze da se ne zaborave pravila.

Kada se zajedno igraju deca koja još ne čitaju i ona koja znaju da čitaju, onda mlađa deca mogu da uz pomoć starije igraju igre koje zahtevaju čitanje ili pisanje. Kroz taj proces mlađa deca postapeno i sama uče da čitaju.

Kada si mali, i u društvu druge male dece, izbor aktivnosti je ograničen samo na one za koje je sposobna tvoja uzrasna grupa. Ali kada su tu i starija deca, gotovo da nema granica kada su mogućnosti za igru u pitanju. Možeš sa njima ići na mesta gde bi se bojao da odeš sam, recimo u šumu, ili raditi stvari koje ne bi smeo da probaš sam, kao što je penjanje na drvo, objašnjava Grej.

Podeli tekst:

1 2 3 4 Sledeća strana