Deljenje dece po uzrastima prilikom školovanja postalo je praksa otprilike istovremeno kad i fabričke pokretne trake. Uočljiva je podudarnost – školski sistem decu tretira poput delova na fabričkoj traci, koji se kreću od punkta do punkta, tj. iz razreda u razred. Svaki fabrički radnik proizvodu dodaje jedan novi deo (gradiva). Na kraju trake, silaze gotova odrasla ljudska bića, oblikovana po specifikacijama, piše razvojni psiholog Piter Grej.
Problem je, objašnjava on, što deca nisu pasivni proizvodi kojima možemo dodavati delove. Niti su nedovršene odrasle osobe kojima fali još par delova da se kompletiraju. Deca su celovita ljudska bića koja teže kontroli nad sopstvenim životima i koja žele da uče ono što njih zanima. I to najbolje uče kada su u dodiru sa osobama raznovrsnih uzrasta.
Antropolozi nas uče da je pripadnost mešanoj uzrasnoj grupi ključna za samoobrazovanje dece u društvima lovaca sakupljača.
„Kada sam u školi Sadberi Voli proučavao odnose između dece različitih uzrasta, utvrdio sam da deca mnogo vremena provode sa mlađima ili starijima od sebe, ukoliko za to imaju prilike,“ kaže Grej. Učenici se naročito rado mešaju sa drugim uzrastima prilikom igre.
Grej je izdvojio nekoliko najvažnijih blagodeti mešanja dece različitih uzrasta:
Zašto je deci neophodno više zadirkivanja?
Mešanje uzrasta dozvoljava mlađoj deci da se uključe u aktivnosti koje ne bi mogla da izvode sama ili sa vršnjacima, i da uče iz takvih aktivnosti.
Ruski razvojni psiholog Lev Vigotski razvio je 30-ih godina XX veka koncept „zone bliskog razvoja“, u koju su spadale aktivnosti koje dete može da izvede sarađujući sa decom koja su veštija, a koje ne može da izvede samo ili sa decom na istom stepenu razvoja. Vigotski je smatrao da deca najbolje uče kada provode vreme sa decom koja su unutar te zone i po veštinama tik iznad njih.
Na primer, dva četvorogodišnjaka verovatno neće uspeti da se igraju dobacivanja loptom, jer će bacati ukrivo i igra će im brzo dosaditi. Ali, kada se četvorogodišnjak i osmogodišnjak igraju dobacivanja, starije dete će svojom spretnošću stizati loše bačene lopte mlađeg, a svoje bacati pravo u ruke manje spretnog mališana, koji će uživati u hvatanju.
Zbog toga deca uživaju u igri sa mlađima ili starijima od sebe. I to ne samo kada su fizičke igre u pitanju. Kada sedmogodišnjaci i osmogodišnjaci igraju karte, vrlo brzo gube pažnju i interesovanje, jer igra karata zahteva koncentraciju, pamćenje i planiranje. Međutim, kada deca tog uzrasta igraju karte sa tinedžerima, oni im pomažu da prate igru, daju im strateške savete i paze da se ne zaborave pravila.
Kada se zajedno igraju deca koja još ne čitaju i ona koja znaju da čitaju, onda mlađa deca mogu da uz pomoć starije igraju igre koje zahtevaju čitanje ili pisanje. Kroz taj proces mlađa deca postapeno i sama uče da čitaju.
Kada si mali, i u društvu druge male dece, izbor aktivnosti je ograničen samo na one za koje je sposobna tvoja uzrasna grupa. Ali kada su tu i starija deca, gotovo da nema granica kada su mogućnosti za igru u pitanju. Možeš sa njima ići na mesta gde bi se bojao da odeš sam, recimo u šumu, ili raditi stvari koje ne bi smeo da probaš sam, kao što je penjanje na drvo, objašnjava Grej.
Mešanje uzrasta dece smanjuje potrebu za takmičenjem i podstiče kreativnost i učenje novih veština
Tokom razvoja ljudske vrste, igra je uvek bila aktivnost u kojoj su zajednički učestvovali svi uzrasti. Antropolozi su uočili da grupe za igru obuhvataju decu od 4 do 12, ili od 8 do 17 godina. Kada danas posmatramo grupe za igru podeljene po uzrastima, gde se šestogodišnjaci igraju sa šestogodišnjacima, a dvanaestogodišnjaci sa dvanaestogodišnjacima, mi posmatramo jednu veštačku tvorevinu modernog društva. Skoro kao kad posmatramo majmune u kavezima koje smo tu stavili da bismo videli kako će se ponašati u nenormalnim uslovima. A u kavezima, majmuni ispoljavaju mnogo više agresivnosti i želje za dominacijom nego u prirodi. Isti je slučaj i sa decom razvrstanom po uzrastima u odnosu na onu pomešanu.
Kada se deca izmešanih uzrasta, više su raspoložena za igru nego za nadmetanje. Umesto da se sve vreme trude da se pokažu najboljim, mogu da se opuste i zabavljaju. Niko neće ispasti faca ako pobedi mlađe dete, a ne vredi ni pokušavati da nadmašiš starije. A razigranost budi maštu i omogućava učenje novih veština. U društvu jednakih, dete će se pre držati onoga što već zna, kako ne bi pokazalo svoje slabosti pred takmacima.
Grej opisuje kako izgleda kada deca različitih uzrasta zajedno igraju košarku. Starija deca se tada prepuštaju kreativnijim rešenjima, jer im ne predstavlja izazov da osvajaju silne poene onda kada niko nije dovoljno visok da im parira. Istovremeno, stariji ohrabruju mlađe i nameštaju im dobre prilike za šut, dok sami više driblaju i dodaju, čineći igru zabavnijom i sebi i drugima.
I društvene igre postaju zabavnije kada ih igraju deca različite starosti. Kada dva vršnjaka igraju šah, atmosfera je ozbiljna, takmičarska. Kada su suparnici različitog uzrasta, igra je opuštenija i kreativnija. Kako bi igru učinili zanimljivijom, stariji igrači namerno povlačili loše poteze, istovremeno dajući dobre savete mlađem protivniku. Umesto da se drže oprobanih taktika, stariji takođe u ovim prilikama isprobavaju nove stilove igre, što se ne bi usudili da rade kad igraju sa vršnjacima.
Opasna igra: Zašto je deca vole i zašto im je potrebna
Mešanje uzrasta čini da se deca nadopunjuju
Deca koja zaostaju ili prednjače u odnosu na svoje vršnjake bolje će se uklopiti u uzrasno mešane grupe, gde mogu naći više sebi ravnih partnera za igru. Oni koji se lošije penju na drveće mogu se pridružiti mlađima i sa njima usavršavati svoju veštinu bez ulaganja stalnog napora da ne zaostaju za vršnjacima. Talentovani jedanaestogodišnji gitarista koji je prevazišao svoje vršnjake može da muzicira sa tinejdžerima. Naprednom šahisti igra sa vršnjacima ne omogućava da napreduje.
„Mi odrasli laskamo sebi kada mislimo da smo najbolji uzori, vodiči i učitelji deci. Njih mnogo više zanimaju druga deca, naročito ona malo starija od njih, koja su malo dalje odmakla u razvoju, ne i predaleko. Decu privlače starija deca, a stariju decu – adolescenti. Odrasli su odmakli predaleko da bi ih zanimali. Zbog toga je mešanje uzrasta presudno za samoobrazovanje,“ objašnjava Grej.
Mlađa deca žele da rade ono što rade starija deca
Mlađa deca posmatraju stariju i pokušavaju da ih podražavaju. Tako prevazilaze svoja ograničenja i strahove i prave krupne korake u razvoju. Uz starije, mališani uče da igraju društvene igre, čitaju, koriste računar, da se bave sportom. Pozitivna zavist prema starijima motiviše ih da ovladaju novim veštinama i „učlane se u klub“.
Mlađa deca nisu puki imitatori. Ona posmatraju, promišljaju i naučeno ugrađuju u svoje ponašanje na način koji za njih ima smisla. Zbog toga ona uspevaju čak da uče i iz grešaka starijih. Negativni uzori su onoliko korisni koliko i pozitivni. Videvši kako je nepromišljenim ponašanjem stariji drug upao u nevolju, mlađe dete uči šta ne treba činiti.
Mnogo toga mali nauče samo slušajući i prisluškujući starije, čak i bez međusobnog druženja. Slušajući jezik i misli starije dece, koja su sofisticiranija od njih – mlađi proširuju svoj rečnik i svoj um.
Kako deca samostalno mogu naučiti da čitaju?
Mlađa deca nadahnjuju stariju
Nisu samo mlađa deca ta koja dobijaju od mešanja uzrasta. Uz manju decu, ona starija su podstaknuta da nastave sa aktivnostima i igrama koje bi inače već prevazišla. Nije sramota igrati se sa kockama, bojicama i plastelinom kada si u društvu mlađe dece, a pritom možeš postati vrstan u ovim aktivnostima zahvaljujući svojoj zrelosti, i samim tim više uživati u njima.
Starija deca su odlični pomagači i savetodavci mlađoj, jer ne preteruju sa tutorisanjem
Deca će radije za pomoć zamoliti starije dete nego odraslog. Razlog tome je što mališani žele da zadrže kontrolu nad situacijom, i dobiju samo onoliko pomoći koliko je neophodno. Takođe, žele i da mogu sami da odluče da li će ponuđenu pomoć prihvatiti. Odrasli su autoritativne figure, koje nije tako lako odbiti, i pritom imaju običaj da pružaju više pomoći nego što je od njih traženo. Starija deca ne brinu o dugoročnom razvoju deteta koje im je zatražilo pomoć, niti razmišljaju o tome hoće li se pokazati kao sjajni učitelji i vodiči. Starija deca jednostavno pomognu koliko im je traženo. Odrasli bi trebalo da se ugledaju na decu i prestanu da preteruju sa savetima i pomaganjem. Suviše predusretljiv pomagač oduzima slobodu i kontrolu, i kvari igru, poručuje Grej.
Starija deca su savršeni učitelji jer nisu predaleko odmakla
Kad mlađe dete uči od starijeg, manje je pritiska i osuđivanja. I samo je tek savladalo ista znanja ili veštine. Njegova objašnjenja su obično jednostavnija i bolja. Štaviše, dok su deca prinuđena da nekritički usvajaju znanja kada uče uz odrasle, sa starijom decom su kritičnija i više spremna da dovode u pitanje ono što im se kaže. To je atmosfera u kojoj naviru nove ideje umesto pukog usvajanja već postojećih.
Starija deca proširuju svoje razumevanje stvari kroz objašanjavanje mlađoj deci
Opšte je poznato da više naučimo onda kada mi učimo druge nego kada neko uči nas. Jer tada svoje ideje moramo pretočiti u reči koje drugi mogu razumeti. Moramo predvideti i tuđe primedbe i protivargumente, što znači da moramo dublje promisliti i preispitati svoja ubeđenja. Na kraju, završavamo sa boljim razumevanjem onoga što smo do tada površno znali.
U uzrasno mešanim grupama starija deca imaju puno prilika da uče kroz podučavanje mlađe dece.
Kada, na primer, starije dete uči mlađe kako se igra šah, ono ima obavezu da objasni zašto su neki potezi bolji ili lošiji. Znanja koja je instiktivno steklo kroz igranje šaha, ono sada mora da uobliči razumom. Svoje implicitno znanje, dete mora da pretvori u svesno, eksplicitno znanje, i kroz taj proces, postaće bolji šahista.
Kako je izumiranje igre dovelo do porasta mentalnih poremećaja
Starija deca razvijaju saosećajnost i brižnost pomažući mlađoj
Moralno uzrastanje čak je i važnije od kognitivnih dobrobiti mešanja uzrasta. Da bi se razvila kao odgovorna, etična bića, deca moraju i sama da iskuse brigu o drugima. U mnogim kulturama primećeno je da se i dečaci i devojčice ponašaju daleko bolje i pažljivije prema nekoliko godina mlađoj deci nego prema svojim vršnjacima. Mala deca kao da i u njima bude roditeljski instinkt. Jedno istraživanje u Keniji je otkrilo da su dečaci koji vode računa o mlađoj braći i sestrama – manje agresivni i ljubazniji prema svojim vršnjacima nego dečaci koji se ne brinu o mlađoj deci. Čini se da taj starateljski instikt jača kroz odnose sa mlađima, a onda se uopštava i projektuje i na odnose sa vršnjacima.
Grej navodi primere iz škole Sadberi Voli, gde starija deca rado čitaju mlađoj, pomažu im da nađu izgubljene stvari ili poprave polomljene. Ohrabruju ih kada je nužno i drže im lekcije o lepom ponašanju koje nikada ne bi delovale da su ih uputili odrasli.
Sve ove blagodeti mešanja dece različitih uzrasta, mi oduzimamo današnjim generacijama koje odvajamo po starosti, upozorava Grej. „Ne dozvoljavamo im da na prirodan način i sa radošću uče jedni od drugih,“ sa žaljenjem zaključuje on.
Priredila: Jovana Papan
