Zašto ne pitam kako je bilo u školi, već kako je bilo na odmoru…

Piše: Jasmina Jovanović

Nekada davno, kada mi je starija ćerka kretala u školu, ja sam bila jedna od onih kul, opuštenih keva. Optimista i sa pozitivnim iskustvom iz vrtića gde je sve funkcionisalo besprekorno, nadala sam se samo i jedino ozbiljnijem nastavku vrtića, sa više obaveza i više učenja. Nisam ni slutila kakve će sve palanačke zaplete doživeti moje dete i fabule ravne latinoameričkim serijama… I nisam ni sanjala da ću od jedne opuštene mame koja se ni oko čega ne unosi u slučaj, i gleda da svom detetu bude primer da se problemi prevazilaze sa lakoćom, postati jedna od onih nesnosnih majki koja zove roditelje, nastavike, psihologe i pedagoge… Ali, biti majka je mnogo teže nego što izgleda, i onaj ko je rekao da mala deca jedu hleb a velika džigericu (roditeljsku) znao je dobro o čemu priča…

Možda bi u nekom gradu i nekoj gradskoj školi, moja očekivanja po pitanju škole bila opravdana… Možda. A možda i ne bi – izgleda da to nikada neću saznati… Tamo bismo svi došli, isti među jednakima, i razlikovali bismo se kao i uvek, vekovima unazad, po imovinskom statusu i uspehu dece u školi… Znate ono kao – ona je najbolja iz matematike a onom malom tamo je tata pomoćnik ministra… Tako, podele te vrste, uvek prisutne, uvek aktuelne, nikada neizbegnute. I to je ono što roditelji očekuju, što se prosto podrazumeva. Uz dobrog učitelja ili razrednog i uz normalne roditelje, lako prebrodive. Naravno, svesna sam da je sve manje dobrih učitelja a da su normalni roditelji vrsta u izumiranju. Dvadest i prvi vek uzima danak, moralne vrednosti su tako demode. Domaće vaspitanje je tako staromodno, skromnost izbačena iz kluba vrlina. Takvo je vreme, ili smo možda takvi mi. Ko će ga znati.

I tako, moja sada dokazano smrvljena očekivanja o školi nisu bila nerealna ili poetična, ne zaista! Ali nisam mogla ni da naslutim dubinu mulja i gliba koji me čeka i preti da mi potopi dete.

Naša škola nije u gradu. Naša škola je na periferiji grada, tačnije u predgrađu. Ima sve uslove da bude sjajna, da školuje vanserijsku decu, da urodi svim plodovima znanja. Ali avaj! Kao što je rekao Duško Radović: „Najviše se mrzi u velikim i lepo opremljenim stanovima“. Izgleda da ta skoro pa definicija, može da se prenese i na ustanove, ne samo na stanove. Iako na divnom mestu, obnovljena i renovirana, ona iz tog razloga što je udaljena od grada, a izgleda i od domova svih nastavnika – onima koji je dobiju kao mesto zaposlenja izgleda deluje kao kazna. Čast izuzecima, naravno, ima ljudi koji izdaleka putuju, ali kada stignu – žele da to vreme i znanje koje imaju maksimalno iskoriste. Ne može da se ne primeti da nastavnici koji su meštani mnogo više rade sa decom, više traže i više se zalažu i za školu i za decu. I možda je taj lokal-patriotizam negde i očekivan i opravdan. Ne znam više ništa. Ono što me je već prvih dana zapanjilo, ali što i dalje nisam videla kao budući problem – bila je umreženost dece i keva. Dete je već prvi dan došlo zbunjeno. Neparan broj devojčica u razredu je već bio debilizam, ako mene pitate, pošto je bio još jedan razred prvaka sa istom situacijom. Bila je primorana da sedi sama. Ni jedan dečak nije bio zainteresovan da sedi sa devojčicom i tih prvih dana dok nisu razmešteni od strane učiteljice, dete je shvatilo šta je biti trinaesto prase. Čak i kada ih je učiteljica razmestila, osećalo se kako deca već imaju izgrađene odnose i ljubomorno ih čuvaju. Dve su bile sestre od, ne znam stričeva recimo, i nisu se odvajale jedna od druge, dve su bile kume i isto tako su bile kao sijamske bliznakinje. Čak su nam u razred zapale i dve izistinske bliznakinje! Kao da mi nije bilo dovoljno što su sve potencijalne drugarice mog deteta već kaparisane rođenjem. Ako nikakavo srodstvo nije bilo krvlju ili kumstvom zapečaćeno, onda su im makar prababe sušile gaće na istom plotu… Veza za vjekivjekovma. Opet, još nisam paničila – dobro, to je politika palanke i ko je nama kriv što nam je dete išlo u vrtić, što ja radim i nemam četiri komšinice da se igramo očajnih domaćica i ispijamo belo vince dok ogovaramo ostatak planete. Ko je meni kriv? Moje drugarice žive u gradu, njihova deca takođe idu u neke gradske vrtiće i viđamo se redovno. Dovoljno da ne budemo čudaci i neki asocijalni tipovi, jer da je više viđanja – mi zaposlene mame ne bi smo stigle da skuvamo,operemo, opeglamo, usisamo, pregledamo domaći, pečemo palačinke i tresemo tepihe. Takav je život.

Ali, opet, za nezaposlene mame koje imaju sve vreme ovog sveta, koje ne moraju da rade (i kojima bih sigurno zavidela da mi ta plata za koju radim nije neophodna), mi smo bili uobraženi, oni koji neće da svrate kod njih na kafu, oni koji kao ne znaju ništa šta se dešava u njihovom selu (a stvarno ne znamo) i slične konstatacije. Dok sam ja radila za platu, dakle ne radi karijere, ambicija ili zato što volim svoj posao (kako može meteorolog da voli posao sekretarice?!?). Direktore, izvinite ako ovo čitate. Dakle, dok sam ja radila za platu, većina mama – opet čast izuzecima – je radila na građenju budućnosti svoje dece, na umrežavanju i utvrđivanju rođačkih veza. A sve u smislu „Njih dve su se dogovorile još kad su bile male da će da sede zajedno u školi!“ – izjava jedne mame. Kako se otvarala Pandorina kutija, saznala sam još mnogo stvari i osećala kako mi lagano rastu magareće uši. Učiteljica se birala. Baš iz razloga da kuma i kumica ne bi patile, sestra i sestrica da ne bi osetile usamljenost, još na testiranju kod pedagoga (naša škola kao mala ni nema psihologa) mame su se izjašnjavale koju bi učiteljicu. Demokratija, burazeru! A mi pali sas Mars, možemo da se slikamo i tonemo u palanački mulj! Posle prvih mesec dana krenule su teškoće. Neparna devojčica, u vrtiću voljena i društvena, nenaviknuta na izolovanost i odbijanje, je patila.