Zašto neke majke nemaju autoritet kod svog deteta

Piše: Željka Kurjački, psihoterapeut

Majka koja je sigurna u svoju sposobnost da bude dobra mama može da uživa u detetu i u roditeljstvu. Za dete je njeno samopouzdanje lekovito jer ono oseća da je majka moćna, snažna i da uliva sigurnost. Majka tada za dete predstavlja zdrav autoritet i ono se pored nje oseća bezbedno i zaštićeno.

Mlada majka, naročito ako je prvi put rodila, želeće da se informiše što više, da nauči što više i biće obasuta informacijama sa svih strana. Njena majka, baka, drugarica, sestra, komšinica, lekar, babica, druga mama u čekaonici… svi oni će želeti da joj daju savet kako da bude bolja mama, da je poduče, ukažu na problem koji vide, daju savet da preduprede neki nepostojeći budući problem itd. Savete će joj davati njene bliske osobe u iskrenoj želji da pomognu, ali će takođe dobijati savete i od ljudi koji samo žele da ćaskaju, da se pokažu iskusni u toj temi.

Danas postoji mnogo knjiga o roditeljstvu. Na društvenim mrežama se mogu naći najave za raznorazne radionice koje uče roditelje roditeljskim veštinama. Mnogo je psihologa i psihoterapeuta koji su izabrali da u svojoj privatnoj praksi rade baš sa majkama i očevima na temu razvijanja veštine vaspitanja deteta.

Na prvi pogled mladim roditeljima bi danas trebalo biti mnogo lakše, jer su informacije toliko dostupne. Međutim, danas su roditelji nesigurniji nego što su verovatno ikada u istoriji bili. Knjige o roditeljstvu često nude oprečne stavove. Ono što oni duboko u sebi osećaju da valja, danas se možda smatra štetnim. Autori često, tražeći svoje mesto pod suncem, katastrofiraju posledice drugačijih pogleda na vaspitanje od njihovog.

Mnogi roditelji počinju da preterano preispituju svoje postupke, veruju da su uvek oni odgovorni ukoliko je njihovo dete nesrećno, da dete ne sme da bude nesrećno, da su greške koje naprave teško popravljive, da ostavljaju trajne posledice itd.

Donald Vinikot, engleski pedijatar i psihoanalitičar, skovao je termin “dovoljno dobra mama”, odnosno “dovoljno dobar roditelj” upravo kako bi istakao da detetu nije potrebno savršeno roditeljevanje. Detetu treba roditelj koji pravi greške, ispravlja greške, koji je ljudsko biće.

Detetu je potreban takav roditelj i kao model za njegove buduće postupke. Roditelj svojim ponašanjem daje detetu snažnu psihološku dozvolu da se ponaša isto. Ako se majka beskrajno samoproganja zbog neke greške koju je napravila, njena ćerka će raditi isto. Ako majka ostaje u lošem braku iz straha da ne napravi hipotetičku traumu detetu razvodom, njena ćerka će kada odraste verovatno raditi to isto.

Istražujući ovu temu, naišla sam na veoma malo tekstova i predavanja koja nisu imala onaj pokroviteljski ton u sebi, koji nisu između redova slali poruku da je majka ta koja ne zna, a autor taj koji zna i da je on (autor) tu da majku učini mudrijom i pametnijom. Autori koji imaju ovakav stav ne pitaju roditelje kojima se obraćaju, ne traže ili ne uvažavaju mišljenje i iskustvo roditelja kojima se obraćaju. Oni su tu da prodaju (a često je to i glavni motiv autora – prodaja knjige, radionice, obuke) svoj stav. U ovakvoj situaciji mladoj ženi je lako da izgubi svoj unutrašnji kompas, da izgubi poverenje u sebe i da posumnja u svoje roditeljske veštine. Mladom roditelju neko na uverljiv način, podupirući se svojim stručnim autoritetom, govori da ono što su njega njegovi roditelji učili, a njihovi roditelji njih o tome kako se vaspitavaju deca, ili ono što mladi roditelj oseća da valja i da treba, da upravo to može da naškodi detetu.