Mnogi od nas još mogu da čuju glas svojih roditelja kako im govori stvari poput: “Kako misliš ti s tim ocenama da upišeš neki dobar fakultet?” ili “Bez dobre škole moraćeš mnogo da radiš i da se mučiš!” (kao da oni koji su završili škole ne rade ništa).
To je, prema našoj deci – nepošteno.
Zašto prećutkujemo svojoj deci istinu o uspehu?
Krenimo prvo od činjenice da samo trećina odraslih ima diplomu i da imaju isti uspeh u pogledu prihoda, posla i zadovoljstva životom kao oni koji imaju niži stepen obrazovanja.
S našom decom ne delimo činjenicu da postoji puno zanimanja kojima se može dobro zaraditi bez školovanja na prestižnom fakultetu ili univerzitetu. I može se biti srećan, ako je to ono u čemu uživamo.
Kao roditelj, nisam protiv studiranja i nastavka školovanja u prestižnim školama, nimalo ne sporim korist dobrog obrazovanja i marljivosti koju student uloži tokom studija, ali to nije uvek put do uspešne karijere i postignuća života iz snova.
Svako od nas poznaje bar jednog prijatelja koji je napustio sistem i nije završio svoje obrazovanje, ali je uspeo da stvori prosperitetnu karijeru ili sopstveni posao.
U stvari, problem sa pričama koje našoj deci o obrazovanju serviramo je taj što one kod dece samo stvaraju strah i podstiču takmičenje. A kada u tome preteramo, od ljubavi prema znanju koju smo možda želeli da im usadimo, ne ostaje ništa. Sva ta očekivanja koja se pred njih stavljaju težak su teret i svaki put kada ih ne ispune, samopouzdanje im se spusti još malo niže.
Mnogo je takve dece koja prerano završavaju svoje snove. Obično odrastaju u uverenju da neće uspeti u životu, jer verovatno neće biti primljeni u željenu školu, a onda se pitaju: “Zašto bih uopšte pokušavao?”
Zašto ohrabrujemo našu decu da žive sa lažnom predstavom o tome šta je potrebno da bi bili uspešni?
Zamolio sam razne pedagoške stručnjake da mi objasne zašto niko ne govori deci istinu o fakultetu – da smer koji odaberu pre nego što se upišu na univerzitet pravi male razlike u njihovom životu, a teško da će njihov sopstveni izbor učiniti mnogo više drugačiji od života onih koji imaju velike ambicije.
Slegnuli su ramenima i rekli mi da im, čak i ako to urade, niko neće verovati. Jedan mi je čak rekao, „Jedino što možemo dobiti je ljutnja mnogih roditelja koji veruju da će, ako njihova deca saznaju ovu istinu, zanemariti učenje i u konačnici biti neuspešni u životu“.
Mnogi odrasli brinu da, kad bi njihova deca znala da ocene u školi ne mogu garantovati uspeh u životu, izgubili bi motivaciju za marljiv rad.
Zapravo je istina sasvim suprotna. U svoje 32 godine rada sa decom kao psiholog, otkrio sam da govoreći deci istinu – dajući im tačan model stvarnosti, uključujući i ukazivanje na to koje su prednosti vrednih đaka – povećava njihovu motivaciju. Oni samo preusmere fokus sa postizanja cilja da imaju sve petice na to da se razvijaju i onim oblastima koje ih zaista interesuju. Govoreći deci istinu, podstičemo one slabije motivisane da šire razmišljaju o svojim mogućnostima i da nastave samorazvoj, čak i ako nisu najbolji učenici.
Deca su mnogo energičnija kada mogu zamisliti svoju budućnost u skladu sa svojim vrednostima nego kada rade sve što misle da treba da urade kako bi ispunila očekivanja svojih roditelja, učitelja, bliže i dalje rodbine.
Ne bi trebalo da “motivišemo” svoju decu zastrašivanjem. Inspiracija mora da dolazi iz mogućnosti i želje da se fokusirate na nešto bolje, a ne samo da budete najbolji u školi.
Dakle, ako želite da vaša deca uspeju u životu, ne forsirajte postizanje uspeha zasnovano na strahu. Započnite s pretpostavkom da vaša deca žele da im se život dogodi na način na koji su to sami zamislili. Zatim im kažite istinu: Možemo biti uspešni ako naporno radimo na stvarima koje volimo i u potpunosti angažujemo svoj um, a ako padnemo niz put, samo moramo da ustanemo i samouvereno nastavimo dalje.
Autor: Viliam Strikrud, www.time.com
Izvor: Zelena učionica
