Ponekad roditelji i odrasla deca nemaju ništa zajedničko i teško im je da uspostave vezu. U nekim porodicama odnosi su oduvek bili na distanci. Kod nekih porodica ta udaljenost počinje nakon što dete napusti dom. Iako intervencije mogu pomoći da se premosti jaz, one ponekad mogu delovati nedovoljno.
Internet je preplavljen informacijama o roditeljima i odrasloj deci koji ne mogu da uspostave odnos. Razlozi za disfunkciju mogu uključivati zlostavljanje u prošlosti, zavisnost od droge, probleme sa granicama i lošu komunikaciju. Ali ponekad se roditelji i odrasla deca ne slažu iz daleko dosadnijeg razloga: nemaju ništa zajedničko.
U nekim porodicama članovi vole ideju provođenja vremena zajedno, ali kada se okupe, teško im je da uspostave povezanost. Ne mogu da pronađu zajednički jezik. Možda je dete oduvek imalo drugačija interesovanja od roditelja, ali dok su živeli pod istim krovom, svakodnevne obaveze su bile dovoljne da se svi osećaju povezano. Ponekad se roditelj ili dete posvete nekom novom načinu života ili strasti koja postane toliko sveobuhvatna da ostavlja malo prostora za druge razgovore. Ponekad se roditelji i deca udalje u svojim uverenjima, političkim stavovima ili socioekonomskom statusu i ne nalaze mnogo preklapanja u svojim stvarnostima. I tako, kada se okupe, porodica tone u neugodnu, otuđenu tišinu.
U nekim porodicama jedan član oseća bliskost dok drugi oseća površinsku vezu. Odrasla deca su mi pričala kako pokušavaju uspostaviti vezu s roditeljima, ali im razgovor ne deluje smisleno i ostaje na površinskom nivou. I roditelji mogu da otkriju kako, kada pokušavaju da zapodenu razgovot o interesovanjima deteta, dete oseća bliskost, dok oni sami osećaju dosadu ili iritiranost tokom tog razgovora.
Porodice mogu da pokušaju da premoste jaz ako su svi motivisani da to učine. Članovi porodice treba da razmisle o stvarima o kojima mogu razgovarati ili im se zajedno radovati, kao što je osnivanje književnog kluba ili kluba za gledanje filmova. Mogu sebi da postave cilj da posećuju određena mesta u svom gradu zajedno. Članovi porodice mogu više da rade na tome da pokažu radoznalost o svetovima drugih i razviju interesovanja za interese svog deteta ili roditelja. Za neke porodice, ovi napori stvaraju osećaj stvarne bliskosti. Za druge, to može delovati kao flaster na duboku, suštinsku ranu, što samo pojačava osećaj površnosti.
Otuđenost u takvim odnosima izaziva suptilnu formu tuge, ali ako je prošlost teška, članovi porodice su svesni da postoji određen razlog koji čini nedostatak bliskosti opravdanim. Međutim, kada je uzrok nešto tako benigno kao nemati ništa zajedničko – to može delovati kao nedovoljan razlog za distanciranost, pa deluje da uz više truda i razmišljanja odnos može postati bogatiji i zanimljiviji. Ali stvarnost je takva da, ponekad, bliskost koju svaka osoba zamišlja – možda nije moguća, pa je odnos na površinskom nivou sve je što preostaje.
Ponekad je jednostavno teško.
Sara Epštajn, porodični terapeut
Izvor: Psychology Today / Detinjarije.com