Zašto škole ne treba da uče decu kritičkom mišljenju

Učenje dece opštim “veštinama mišljenja” nezavisnim od gradiva je besmisleno i nedelotvorno. Ne postoji skup veština kritičkog mišljenja koji se može steći i primenjivati u svakom kontekstu.

Piše: Karl Hendrik

Biti kontrolor leta uopšte nije lako. Ovaj posao zahteva kognitivnu sposobnost koja se zove “situaciona svesnost” -držanje u glavi ogromne količine informacija i donošenje odluka pod ogromnim pritiskom, jer od njih zavise životi velikog broja ljudi. Ovo je toliko stresan posao da u većini zemalja kontrolori leta ranije odlaze u penziju.

Šezdesetih godina, naučnici su sproveli niz eksperimenata u kojima su učestvovali kontrolori leta. Hteli su da utvrde da li oni imaju opštu sposobnost da vode računa o velikom broju stvari odjednom, tj. da li se njihova situaciona svesnost koju su pokazivali na svom poslu, ispoljava i u drugim situacijama. Zadali su im različite zadatke koji su zahtevali pamćenje oblika i boja. Međutim, na iznenađenje naučnika, kontrolori leta nisu bili uspešniji u ovim zadacima od drugih ljudi. Njihove izuzetno pefinjene kognitivne sposobnosti nisu se prenosile na zadatke izvan njihove profesionalne sfere.

Još od ranih 80-ih, školstvo je, međutim, postalo sve više zaokupljeno idejom da učenici treba da steknu opštu sposobnost razmišljanja, kako bi mogli da se snađu u savremenom svetu, posebno na savremenom tržištu rada. Ta opšta sposobnost razmišljanja dobila je naziv “kritičko mišljenje” ili “veština učenja za 21. vek”. Cilj je bio – opremiti učenike opštim umećem rešavanja problema koje se može primeniti na svaku zadatu oblast; to umeće su poslovni lideri isticali kao osnovni kvalitet u 21. veku. Prirodno je da želimo da nam deca i diplomci poseduju set univerzalnih kognitivnih alata uz pomoć kojih će krčiti sebi put kroz svet. Jedino je šteta što nismo primenili nikakvo kritičko mišljenje na pitanje – može li se ta veština kritičkog mišljenja uopšte naučiti?

Kao što su eksperimenti sa kontolorima leta pokazali, biti dobar u određenoj oblasti zahteva puno znanja o toj oblasti. Nije lako preneti te veštine u drugu oblast. Što je vaša profesionalna oblast složenija i specijalizovanija, to zahteva specijalizovanije znanje. Neprenosivost kognitivne veštine odavno je dokazana psihološkim istraživanjima i iznova potvrđena mnogo puta. Druge studije su pokazale da sposobnost pamćenja dugih nizova brojeva ne može da se prenese na pamćenje nizova slova. Zapravo, svi mi smo toga svesni, jer znamo ljude koji su izuzetno pametni kada je njihov posao u pitanju, a donose vrlo glupe odluke u ličnom životu.

U skoro svakoj oblasti, što viši nivo stručnosti dostignete, to je vaša stručnost sve specifičnija. U fudbalskom timu, na primer, postoje različite poziije – golman, napadač, igrač odbrane… U okviru svake, postoje podpozicije – desni bek, centarfor, špic itd. Kada se radi o amaterskoj igri, još je i moguće rotirati igrače po pozicijama. Ali na profesionalnom nivou, ako levog beka stavite na mesto špica, igrači bi se pogubili. Da bi donosili dobre odluke u deliću sekunde i sprovodili prave strategije, igračima su potrebne hiljade specifičnih mentalnih modela – i hiljade sati vežbe kako bi te modele usvojili – a svi oni su vezani za određenu poziciju u timu.

Naravno da je kritičko mišljenje važan deo mentalnih veština učenika. Međutim, ono se ne može odvojiti od konteksta. Učenje dece opštim “veštinama mišljenja” nezavisnim od gradiva je besmisleno i nedelotvorno. Kao što američki pedagog Danijel Vilingem objašnjava:

“Ako učenika redovno podsećate da “treba problem da sagleda iz različitih uglova”, naučiće da je takav pristup važan. Ali ako on ne zna dovoljno o samom problemu, neće moći da misli o njemu iz različitih uglova… kritičko mišljenje (kao i naučno mišljenje ili bilo koja vrsta mišljenja) nije veština. Ne postoji skup veština kritičkog mišljenja koji se može steći i primenjivati u svakom kontekstu.”

1 2 Sledeća strana