Lakše je skloniti igračke nego čekati trogodišnjaka da ih vrati na mesto. Brže je postaviti sto nego objašnjavati detetu gde stoje tanjiri. A kada školarac složi veš tako da ga posle moramo ponovo presložiti, lako je pomisliti: „Uradiću sama.“
Ipak, ako deci stalno oduzimamo priliku da učestvuju u svakodnevnim poslovima, oduzimamo im i priliku da vežbaju. Dom je jedno od prvih mesta na kojima dete može da otkrije: „Umem da uradim nešto korisno. Drugi mogu da računaju na mene.“
Kućni poslovi zato nisu samo priprema za dan kada će dete živeti samostalno. Oni mu nešto donose već sada.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Dete oseća da pripada i doprinosi
Kada dete donese salvete, zalije biljku ili pomogne da se raspakuju namirnice, ono vidi da porodični život nije nešto što se odvija oko njega, već nešto u čemu i samo učestvuje. Njegov doprinos je mali, ali stvaran.
To ne znači da dete treba da nosi teret odraslih. Znači da dobija zadatak koji može da savlada i priliku da čuje: „Hvala ti, pomogao si nam.“ Američka pedijatrijska akademija navodi da obaveze primerene uzrastu mogu da podstaknu osećaj odgovornosti, pripadnosti i doprinosa porodici.
„Mogu sam“ postaje iskustvo, a ne samo ohrabrenje
Samostalnost se ne stiče odjednom, kada dete poraste. Ona nastaje kroz mnogo malih pokušaja: da odnese prljav veš, pripremi stvari za sutra, napravi jednostavnu užinu ili pospremi za sobom.
U početku će mu trebati pomoć. Nešto će prosuti, zaboraviti ili uraditi drugačije nego što bismo mi uradili. Ali upravo kroz ponavljanje dete upoznaje korake nekog posla i postepeno shvata da može da ga završi.
Jedno veliko istraživanje koje je pratilo gotovo 10.000 dece našlo je povezanost između učestvovanja u kućnim poslovima u ranom školskom uzrastu i kasnijeg osećaja kompetentnosti i sposobnosti da se utiče na sopstvene postupke. To je povezanost, a ne dokaz da sami kućni poslovi stvaraju te osobine, ali je dobar razlog da deci damo prostor da učestvuju.
Vežbaju planiranje, strpljenje i rešavanje problema
I jednostavan posao traži više koraka nego što na prvi pogled deluje. Da bi postavilo sto, dete treba da se seti koliko ljudi jede, šta je potrebno svakome i gde šta stoji. Da bi spremilo torbu, mora da razmisli šta ga čeka sutra.
Kada nešto ne ide iz prvog pokušaja, uči i da zastane, promeni pristup ili zatraži pomoć. Istraživanja su našla povezanost između učestvovanja u poslovima primerenim uzrastu i nekih veština koje deci pomažu da organizuju svoje ponašanje, mada se iz tih nalaza ne može zaključiti da će više obaveza automatski značiti i bolji razvoj.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Uče da briga o domu pripada svima
Dete koje odrasta uz poruku „mama će to“ lako može da stekne utisak da se čist veš, ručak i uredan prostor pojavljuju sami od sebe. Kada učestvuje, počinje da primećuje trud koji stoji iza svakodnevice.
Tu je važan i primer odraslih. Deca gledaju ko u kući kuva, ko čisti i ko se zahvaljuje drugome na pomoći. Zato obaveze treba deliti prema uzrastu i mogućnostima, a ne prema tome da li je dete dečak ili devojčica. I jednima i drugima će jednog dana trebati iste osnovne životne veštine.
Šta dete može da radi?
Ovo nisu stroga pravila po godinama. Važno je gledati šta konkretno dete može bezbedno da uradi, uz koliko pomoći i koliko mu vremena zadatak oduzima.
- Mlađe dete može da vrati igračke u kutiju, odnese svoju odeću do korpe ili doda salvete za sto.
- Predškolac može da složi obuću, zalije biljku uz podsećanje ili pomogne u raspakivanju namirnica.
- Školarac može da postavi sto, spakuje torbu, složi deo svog veša ili pripremi jednostavnu užinu.
- Tinejdžer može postepeno da preuzima složenije poslove: pranje veša, pripremu jednostavnog obroka, kupovinu prema spisku ili brigu o svom prostoru.
Najbolje je početi jednim poslom, pokazati detetu kako se radi i neko vreme ga raditi zajedno s njim. Tek potom možemo očekivati da ga obavlja samostalnije. I preporuke pedijatara naglašavaju da zadaci treba da odgovaraju uzrastu i sposobnostima deteta, bez preopterećivanja.
Kada kućni poslovi prestaju da budu korisni?
Obaveze ne bi trebalo da detetu oduzmu vreme za igru, odmor, učenje i druženje. Takođe, nije njegov posao da redovno preuzima odgovornosti koje pripadaju odraslima, poput stalne brige o mlađoj deci ili vođenja domaćinstva.
Cilj nije savršeno složen krevet. Cilj je da dete, uz podršku i bez straha od greške, stiče veštine koje su mu potrebne. Ako svaki pokušaj dočekamo kritikom ili odmah ponovimo posao pred njim, dete će teško osetiti da nam njegova pomoć zaista znači.
Прикажи ову објаву у апликацији Instagram
Odrasla osoba koja ume da brine o sebi
Jednog dana dete će možda živeti samo, deliti dom s partnerom ili brinuti o svojoj porodici. Biće mu važno da ume da skuva obrok, opere odeću i organizuje svakodnevne obaveze. Ali korist od kućnih poslova ne počinje tek tada.
Ona počinje danas, dok dete pridržava kesu iz prodavnice, briše sto posle užine ili s ponosom kaže: „Ovo sam ja uradio.“
Kvalitetno odrastanje ne čine samo prilike da dete uči, igra se i istražuje. Čine ga i prilike da bude potrebno, da pokuša, pogreši, nauči i doprinese životu ljudi kojima pripada.
